JEZERO PRASIAS – VLASINA (6)

U nastavku priče o Vlasini spomenuću, da su na Vlasini boravile znamenite ličnosti iz prošlosti. Sveti Sava je u više navrata boravio i prolazio preko Vlasine, Car Dušan je sa svojim vitezovima – plaćenicima  prošao ovuda kad se vodila bitka kod Velbužda , a i sultan Murat je 1413.g. prošao sa svojom vojskom iz Sofije preko Vranja kad je krenuo da osvoji Novo Brdo. 
Putopisac Benedikt Kuripešić u svom delu Putovanje kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju štampano 1531. pod naslovom: "Itinerarium, Wegrayss Kun.May.potschafft gen Constantinopel zu dem Turkischen Keiser Soleyman. Anno XXX-MDXXXI", opisuje ovaj prostor, pa tako su 5. i 43. strana posebno interesantne za ovu priču, a iz tog razloga su i date na uvid, kako bi potvrdile da je preko Vlasine i u starije vreme bio važan putni pravac.

Ferdinand, kralj Austrije, je 1530.g poslao diplomatsku misiju od 37 članova u Carigrad sa zadatkom da moćnog Sulejmana mole za mir, koja je 30. septembra stigla u Strezimirovci, preko Surdulice i planine Čemernik. Ovo poslanstvo, verovatno, zajedno sa turskom pratnjom, prošlo je putem, koji je vodio zapadnim delom tadašnjeg Vlasinskog Blata, o kome ništa ne kaže, ali zato napominje: " da su sat hoda preko vrlo visoke, duge i velike planine, zvane Čemernik ...", verovatno, prošli preko Crkvene mahale, Malog mosta, sela Klisura do konaka u s.Strezimirovci. Ovo putopisno delo je od značaja, jer nam otkriva, da je stanovništvo u vreme vladavine sultana Sulejmana, sačuvalo svoju veru, da su pri tome bogobojažljivi i da se čuvaju zla i greha, te da su im njive plodne i da raste svakovrsno žito.

Svrha pominjanja ovog putopisnog dela u ovoj priči, i putopisna dela drugih putopisaca, u pričama koje slede, ima za cilj da istakne da je prostor Vlasine u prošlosti imao mnogo veći značaj nego danas, da je bio značajna saobračajnica i raskrsnica puteva, centar vaskolike kulture, rasadnik obrazovanja i opismenjavanja nepismenog sveta, od same pojave ljudskog roda. Nije ni čudo, da je ovde najpoznatiji srpski prosvetitelj (p)RAStko Nemanjić, upijao znanje od bistrih i razgovorljivih seljaka, dobrih domaćina, veštih neimara i još boljih ratnika, uzeo ime od svog SAVAteca, jer je BEL bio vsja i SAV OTAC naš. Da bi razumeli i shvatili sebe, da ne bi lutali unaokolo, morali bi kao osnovu svega da znamo gde je početak, gde je početak naše prošlosti, jer stvorenje bez sećanja na prošlost ne može da iščekuje budućnost i zato, matematički rečeno treba da znamo naš koordinatni početak. U tu svrhu je od posebne važnosti Turska karta, ne znam za sada iz koje godine, sa natpisima koji su za sada nerazumljivi za mene, možda izrađena pre Kipertovih karata, jer je na njegovim kartama prostor Vlasine bio samo bela mrlja, nepoznat i "tabula RASa" za ostali svet. Turci su, što je bilo iznenađenje za mene, prikazali celu hidrografiju prostora Vlasinskog blata, sa svim rekama i većinu potoka, ali i jezerca, koja su ostala od nekad velikog jezera i dom ne samo bogatog biljnog i životinjskog sveta, već i čoveka, koji je obitavao od samog svog početka.

Sl.1

Obrada turske karte sa Sl.1, sa ciljem da se naglase hidrografija i putna mreža, a da se pri tome ne izgube korisne informacije, omogićila je da se uporednom analizom Sl. 2, postigne rezultat, koji dovodi do prikaza onog što su arapski kartografi u tom vremenu 

Sl.2

videli (pre više od 150 godina), a nama samo pogled na kartu sa Sl.3 na ovaj prostor i misaonim osećajem za  božanstveno lepim prostorom, nemarom ili namerom, izgradnjom brane na reci Vlasini uništen.

Sl.3 

Na osnovu opisa Vlasine, koji je Jovan Cvijić 1885. dao: 

„ Voda nagomilana u žmiravcima u depresiji Vlasinskog blata, kreće se podzemno, možda onako kao izdan. Prvi mlaz na površini ili matica, koja izgleda kao prosek kroz barsku vegetaciju javlja se između Stratorije i Dugog Dela, pa ga nestane u žmiravcima, da se opet prema Dugom delu pojavi. Zatim se sredinom i uz istočnu stranu Blata izdvaja matica, kao reka, koja je isprekidana sve do Malog mosta, odakle se zove Vlasina. Ona kroz Blato mirno teče gradeći bezbrojne zavojke razbijajući se često u rukavce, koji daju mrežast izgled i proširujući se bistrice.“,  i karte sa Sl.3, možemo zaključiti da su arapski topografi bili na ovom prostoru znatno ranije, možda i početkom 19. veka i da su mogli, bez obzira na močvarnu i blatnu površinu prostora da odrede maticu Vlasine, dok se kod Cvijića ona javlja kao prosek kroz barsku vegetaciju u delu između Stratorije i Dugog dela, a ispod Crkvene mahale skoro uz obalu izdvaja matica, kao reka, ali je pri tome isprekidana sve do Malog mosta, odakle se zove Vlasina. Međutim, sa Sl.3 možemo zaključiti da su arapski kartografi tačno odredili tok reke Vlasine i da matica Vlasine počinje blizu Stratorije, gde se Sokolovska (Saovica) reka i reka Murina ulivaju jedna u drugu. 

Ovakvo "odumiranje" jezera jeste rezultat promene klime, koja se je desila posle 1800.godine, jer se pouzdano zna da je unazad nekoliko stotina godina trajalo tzv. malo ledeno doba, a kao rezultat toga dovoljno vode u jezeru od viševekovnog i stalnog snega na okolnim planinama. Da je bilo tako, možemo se i uveriti ako analiziramo ime najviše planine Strešer, u Vardeničkom masivu, koji je i dobio ime po STREHI ( streji, tremu), pokrovu od snega, ili po podacima o veličini vodostaja na rekama, a i podatku da je Morava bila plovna do Trupala u to vreme. 

Ovakav izgled jezera, sa malim varijacijama, prikazan na karti sl.3 i Cvijićev opis Vlasine, nije se menjao od samog početka formiranja naselja do vremena izgradnje brane. Stanovnici jezera Prasias (Vlasine) bili su vešti graditelji, pa su izgradili sistem regulacije nivoa vode u jezeru i to tako što su  izgradili odvode viška vode preko tunela, koji su bili povezani sa rekom Vlasinom. Ovakav sistem regulacije nivoa vode bio je siguran sistem zaštite njihovih naselja, livada i putne mreže između njih, od potapanja vodom, ali i od najezde divljih plemena i zveri, koja su lutala u pradavna vremena. Da je to tako, potvrđuju događaji, koji su se desili nakon potapanja Vlasinskog blata, odmah nakon izgradnje brane, jer je na površinu isplivalo bezbroj tresetnih ostrva, a reka Vlasina, nešto nizvodno od brane, tekla je istim intenzitetom. Procenjena starost ovih ostrva koja plutaju, a predstavljaju jedinstven "prirodni" fenomen, je oko 5000 godina. 

Na kraju ove priče, koja je samo početak naredne, valja napomenuti iz napred navedenog, a i prethodnih priča, da su Prasinci, u praistorijsko vreme živeli u gradu na vodi i u skladu sa prirodom, i da su bili potpuno zaštićeni od svih neprijatelja, zala i nedaća, koja su u ta surova vremena mogla da ih snađu.

JEZERO PRASIAS – VLASINA (5)

U prethodnim pričama o jezeru Prasias otkrili smo prostor i savremeni naziv jezera. U ovim pričama, koje slede, biće učinjen pokušaj da se otkrije položaj naselja, koje je opisao Herodot, a u ovoj nameri od koristi biće oskudni podaci koji nam saopštavaju putopisci sredinom i krajem 19. veka kao i topografske karte iz tog perioda. Poseban doprinos ima turska karta iz tog perioda, koja daje podatke o hidrografiji jezera.

Na osnovu kazivanja Kanica iz knjige:  "Srbija. Zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka", može se rekonstruisati put kojim je prošao. On je 13. septembra 1889. godine iz najjužnijeg grada Kraljevine Srbije (Vranje) krenuo sa inžinjerima Rinerom i Bartošom, u pratnji vranjanskih pandura i leskovačkih žandara u putešestvije preko Vladičinog Hana i Surdulice na Vlasinu i dalje. Posle povećeg Bogdanovog imanja, stigao je do južne ivice Vlasinskog blata. Na visini od 1230mnm prešao je vrela (izvore) Jarčevog potoka i Ljute Bare i pri tome utvrdio da su ovi izvori topli i da imaju temperaturu do 10C. Napominje da je Sokolovski potok najveći i da napaja tri vodenice i da zajedno sa dva pomenuta potoka napajaju vodom ovu bogatu vodom močvaru, koja je nekad bilo jezero. Međutim, on je ovo jezero zatekao kao sasvim ravnu udolinu, iz kojeg su tada, nakon sušnog i vrelog leta seljaci bili zapošljeni oko izvlačenja sena i da je njihov godišnji prinos bio oko 1000 kola i da je video da se na dnu nekad starog jezera nalaze visoki plastovi sena, između kojih pasu volovi, ovce i koze. U opisu dalje navodi da je video, prema severu, pruge od vode, sa crvenim odsjajem od sunca, ovaj podatak i informacije da je prešao izvore Jarčevog potoka(11) i Ljute Bare (12) i da je video Sokolovski potok(15), koji napaja tri vodenice ukazuje da je išao obodom južnog dela Vlasine i da je krenuo od Hanova (1)(sadašnji naziv Promaja) preko Popove mahale (5) do graničnog prelaza na Golemim Bukvama (7). On navodi da je od Hanova (1) do graničnog prelaza na Golemim Bukvama prešao 7 Km uz samu granicu, čas penjući se, čas spustajući i da je stigao kasno u noć, gde su i prenoćili. 

Sl.1 Đeneralštabna karta Vlasine iz 1892. u razmeri 1:75000.

Tamnopplave strelice označavaju potoke i reke; svetloplave tačke - trag od Hanova do Goleme bukve; crvene- mahale; 1 – Hanovi, 2 – Jarčeva mahala; 3 – Simonova mahala; 4 – Bukova Glava; 5 – Popova mahala; 6 – Savinac; 7 – Skela; 8 – Goleme Bukve: 9 – Sokolova mahala; 

10 – Gospodin Han; 11 – Jarčev potok; 12 – Ljuta Bara; 13 – Beli  i Sever potok; 14 – Butešinid potok; 15 – Sokolovska reka

Na topografskoj karti sa Sl.1 prikazan je trag, kojim su prošli Kanic i njegovi saputnici, iz koje vidimo da su sa velikom verovatnoćom krenuli od Hanova (1), došli blizu Jarčeve mahale (2), gde su prošli istoimeni potok, koji izvire ispod Pandjinog Groba i nastavili iznad Simonove mahale (3) gde su prošli pored vrela Ljute bare i nastavili dalje uz samu granicu. Verovatno je, kako i sam kaže puno informacija o Vlasini dobio od bistrih i razgovorljivih seljaka, jer je prostor kojim je prolazio bio gusto naseljen. Put su nastavili dalje prema Bukovoj Glavi (4), i Popovoj mahali (5), a za nju Kanic kaže: da je velika i da je podeljena između dve Kneževine, a iz karte saznajemo da se ova mahala na drugoj strani zove Savinac (6). Do carinarnice na Golemim Bukvama (8), gde su i prenoćili, stigli su preko mahale Skela (7).

Sutradan je Kanic nastavio dalje svoje putešestvije prema mestu zvano Tri Buke, a koje je i bilo cilj njegovog puta. Njegova opsesija, cilj a možda i zadatak od onih koji su ga finansirali, da otkrije, prouči i zabeleži takozvane castele, našim rečima tvrđave, kojih je bilo dosta na našem prostoru, i na ovom putu do Vlasine i posle Vlasine, informiše nas da ih je obišao. Međutim, iz nekih razloga, nije ih detaljno opisao kao što je to uradio u nekim drugim delovima našeg prostora. Posebno nije ništa rekao o ovoj tvrđavi kod Tri Buke. O ovom lokalitetu osim informacije da se najveća  buka  poštuje kao „zavetina“, nema drugih i dosad nisam našao u njegovim delima.

Kanic je pre nego što je krenuo dalje prema Trima bukvama, izradio istorijsku skicu, koja kazuje mnogo o prostoru i vremenu iz kojeg je došla. Tako u prvom planu, ispod jarbola sa srpskom zastavom je pisareva kuća, do nje sa dva ođaka kasarna za pandure, a odmah iza nje mehana, dok je preko puta  bugarska carinarnica. Planine na horizontu, za sada nije moguće tačno odrediti, ali na osnovu položaja bugarske carinarnice, ulaznih vrata na zgradama i puta koji prolazi pored njih, da su to vrhovi Milevske planine, koja se nalaze jugoistočno od graničnog prelaza.

Sl.2. Kanic daje opis svoje skice: "Moja skica će pomoći čitaocu da stvori sliku o ovom 1327 m visokom graničnom prelazu na Golemim bukvama. Desno u prvom planu vidi se pored srpskog jarbola sa zastavom pisareva kućica, do nje kasarna za pandure, iza ove krov pomenute mehane i, na drugoj strani puta, levo, bugarska carinarnica."

Valja primetiti da su krovovi zgrada na srpskoj strani pokriveni slamom, dok su kroviovi na bugarskoj ćeremidama. Kuće na srpskoj strani, po mojoj proceni, izrađene su tradicinalno po sistemu pletara omazane ilovačom, dok su na bugarskoj strani ozidane kamenom, premazane ilovačom i okrećene u belo. 

Granični promet između dve kneževine je bio slab, što se vidi i na skici (volovska kola na putu za Kneževinu Bugarsku). Međutim, Kanic je bio ažuran tako da je sve proverio kod pisara, pa nam iz tog vremena stižu ovakve informacije: da se u Bugarsku izvozi: 4000 Kg užarske robe, 10 000 bruseva iz Kopašnice, 200 vodeničnih kamenova iz Darkovca, 150 000 Kg voća (uglavnom krušaka) iz Kunova, 100 000 Kg sena sa Vlasine i pedesetak konja, a da se pre uvođenja izvozne carine od 1 dinar po litru izvozila znatna količina vina, dok se u Srbiju iz Bugarske uvozi skromna količina vune oko 500Kg i veća količina gajtana. Dalje navodi da se zbog visoke uvozne carine za duvan, koju je uvela srpska vlada, u oblast Vrle mnogo krijumčari duvan.

Kanic je do tvrđave kod Tri Buke, otišao sa nekim seljakom preko Caričinog kladenaca, livade Taraije i prošao Vlasinsko blato stazama, koje je samo taj seljak znao, a koje su pri tome bile za njegovo iznenađenje suve, pri čemu je konstatovao da je jezero, odnosno bogata vodom močvara vrvela od čaplji, droplji i nekih krupnih vrabaca.

Nakon ovog obilaska, Kanic je preko Malog mosta, koji je srušen u novije vreme izgradnjom brane, verovatno posetio i Crkvenu mahalu, koja je južnije od njega, jer navodi da je imala crkvu obnovljenu 1838. na temeljima nekad starog manastira. Put od Crkvene mahale nastavio je dalje prema selu Crna Trava preko Teskove mahale i Popove čuke.

Da bi rekonstrukcija puta kojim se je Kanic kretao od Hanova do Crkvene mahale bila potpuna od značaja su topografske karte Vlasine pre potapanja Vlasinskog blata. 

Sl.3 . Prikaz i postupak za određivanje lokacije Malog mosta

Za ovu svrhu korišćene su: Turska topografska karta  za prostor Vlasine i šire iz ne znam kog vremena, Đeneralštabna karta Vlasine iz 1892. u razmeri 1:75 000 i Topografska karta JNA iz 1973 u razmeri 1:25 000. Uporednom analizom Sl.3 određena je tačna lokacija Malog Mosta, koga više nema Sl.4, a koji je bio od značaja, jer je u prošlosti bio  putni pravac za Carigrad.

Sl.4. Lokacija Malog mosta

Kanicova staza sa Sl.1 za današnje prilike nije od koristi, ona je od značaja, jer daje podatke-nazive naselja i potoka, koji su i verovatno njegovom zaslugom i unešeni u Đeneralštabnoj karti iz 1892, uporede sa topografskom kartom iz 1973. dolazi do nekih neslaganja, što je pre svega rezultat nekoliko faktora, među kojima i migracioni proces koji se desio posle 1878. g., kada su ovi krajevi oslobođeni od Turaka, promena granice 1920. kada je Bugarska na ime ratne oštete u Prvom Svetskom ratu morala da se odrekne prostora poznat kao Kraište, tako da su mnogi toponimi izgubili na značaju, napr. granični prelaz na Golemim Bukvama, a u novije vreme izgradnjom zemljane brane na reci Vlasini, nazivi mnogih livada. Neslaganje je posebno kod hidronima, nepostojanje naziva u jednoj karti može se pronaći u drugoj, a promena naziva može biti i kao rezultat promene klime, tako da ono što je bilo ranije reka sada može biti potok. Zbog ovih razloga, a da bi Kanicova staza po kojom se je kretao davne 1893, bila verodostojna, treba na osnovu topografskih karata JNA iz 1973. rekonstrisati trag i u realnim uslovima proveriti.

Kanicov put rekonstruisan na osnovu njegove priče i topografske karte sa sl.1 , na detaljima sa topografske karte iz 1973 dat je na Sl.5, Sl.6 i Sl.7.

Sl.5 Kanicova staza – svetloplava boja; crvena boja – naselja i vrhovi; tamnoplava – hidronimi; 

1 – Promaja; 2 – Jarčeva mahala; 3 – Rovine; 4 – Šundina; 5 –Pavlova mah.; 6 – Dimina mah; 

7 – Božilove rovine; 8 – prevoj Stara Granica; 9 – Bukova Glava; 10  - Simonova mah.;

 11 - Krajin rid; 16 – Jarčev potok; 17 – Simonov potok; 18 – Milovanovski potok; 

21 - Bogdanova mahala

Znači, Kanic je sa svojom pratnjom od Promaje (1), koja se je ranije zvala Hanovi, krenuo preko Čubrinog rida 1333mnv do Rovine(3) 1384mnv, pri tome je zaobišao Jarčevu Mahalu (2) i nastavio prema Šundinoj mahali (4) 1267mnv i navodi da je na 1230 mnv prešao vrela Jarčevog potoka (16)  i Ljute Bare, koja se sada zove Simonov potok(17) koji protiče preko Simonove mahale, nastavio put preko Markove(5), Pavlove(6) i Dimine mahale(7) do kote Božilove Rovine (8), gde je skrenuo na sevoroistok i preko prevoja Stara Granica (9) na sever i sa zapadne strane prošao Bukovu Glavu (10) do mahale Savinac. 

Sl.6 Kanicova staza – svetloplava boja; crvena boja – naselja i vrhovi; tamnoplava – hidronimi;

9 – Bukova Glava; 12 – Savina mahala; 13 – Skela mahala; 14 – bez naziva (Goleme Bukve); 

15 – Dumtuk; 19 – Saovica; 20 – Murina reka

Put posle Bukove glave (9) vodi do nekadašnje Popove mahale (12), koja je tada bila podeljena a sad se zove Savina, vijuga vododelnicom pritoka Nišave i Strume i preko mahale Skela (13), čudnog naziva za ovaj prostor, dolazi ispod uzvišenja Dumtuk (15), gde je nekad bila verovatno carinarnica na Golemim Bukvama (14).

Sl.7 Kanicova staza – svetloplava boja; crvena boja – naselja i vrhovi; tamnoplava – hidronimi; 

15 - Dumtuk; 21 - Belanova mahala; 22 - livada Taraija; 23 - Caričin kladenac; 24 - Beli kamen (Tri Buke); 25 - Pisani kamen; 26 - Vlasina Rid

Kanic je nastavio svoje putešestvije prema mestu zvano Tri Buke, neposredno ispod brda BELi Kamen(24), a koje je i verovatno bilo cilj njegovog puta. Njegova opsesija, cilj a možda i zadatak od onih koji su ga finansirali, da otkrije, prouči i zabeleži takozvane castele, našim rečima tvrđave , kojih je bilo dosta na našem prostoru, i na ovom putu do Vlasine i posle Vlasine  informiše nas da ih je posetio. Posebno nije ništa rekao o ovoj tvrđavi kod Tri Buke. O ovom lokalitetu osim informacije da se najveća  buka  poštuje kao „zavetina“, nema drugih i dosad nisam našao u njegovim delima. Vlasina u tom delu od carnarnice do lokaliteta bila je besputna i zato su unajmili veštog vodiča, koji ih je preko Caričinog kladenca, livade Taraija i stazama preko bogate vodom močvare doveo do lokaliteta. Kanicovo iznenađenje je bilo da su staze preko močvare bile skoro suve i da je bogata vodom močvara vrvela od droplji i nekih krupnih vrabaca, a tom prilikom je od vodiča-seljaka čuo legendu o Vodenom biku, koju je zabeležio i sačuvao od nezaborava.

U ovoj priči izvršena je kompletna analiza puta od Hanova do Crkvene mahale, i ona daje samo jednu kockicu za razumevanje prostora u kome su živeli BEL i ONIA. Tragove njihovog boravka i boravljenja, sačuvani su i danas a i u vreme Kanicovog boravka na Vlasini. Toponimi BELi Kamen(24), BELANova mahala(21), manastir u selu PALja ali i livada prasTARAija, ukazuju da su u prastaro vreme ovde boravili BEL i ONIA. Posebno je interesantan toponim Gospodin Han(10) na Sl. 1, koji daje objašnjenje i značenje reči HAN, AN ili KAN u smislu GOSPODIN ili GOSPOD ili GOSPODAR, tako da su ANOVI, HANOVI ili ANIŠTA mesta gde borave GOSPODa, pa otud u zavisnosti od vremena nazivi BELAN, BALAN i PALAN, ali ne samo i to već i BALKAN i sve naše PALANKE u prostoru gde je jedini gospod (AN) bio BEL. 

Ova analiza prostora gde je prošao Kanic i analiza koja će uslediti u priči o hidrografiji Vlasine treba da da sliku jezera Prasias iz vremena kad je Herodot pisao Istoriju. Tako svi potoci i reke sa Sl.1, pritoke Vlasine, pobrojane suprotno od smera kretanja kazaljke na satu od Malog Mosta do Malog Mosta su: Vučina dolina, Crkvena reka, Sokolovska reka, Jarčev potok, Ljuta bara, Bez imena potok(1), Beli Kamen potok, Sever potok, Butešnid potok, Bez imena reka (2), Malijin potok, Bez imena potok(3), Bez imena potok (4), a to isto sa Sl.5, Sl.6 i Sl.7 su : Manojlovica, Jančin potok i Stevanovski, Saovica(19), Jarčev potok(16), Simeonova reka(17), Milovanska reka(18), Bezimeni potok (1), Bezimeni potok (2), Bez imeni potok (3), Bez imeni potok (4), Bez imena dolina (5), Bez imena dolina (6), Murina Reka (20), Bez imena dolina (7), Bez imena dolina (8), Caričin potok (23), Pojište potok, Bobina reka, Kurjačka reka ulivaju se u reku Vlasinu i zajedno sa brojnim močvarama, blatima, izvorima i jezerima kod ostrva Stratorija i kod Malog Mosta predstavljaju jedinstven hidrografski sistem Prasinskog jezera.

I na kraju ove priče pogledom na istočni deo Vlasinskog jezera, da vidimo gde je slavni naučnik i putopisac Feliks Kanic davne 1889. boravio i sačuvao za nezaborav informacije ispričane u ovoj priči.

JEZERO PRASIAS – PRASINA - VLASINA (4)

U prethodnim pričama o jezeru Prasias ili Prasinskom jezeru određen je geografski položaj i savremeni naziv jezera. Sadašnji naziv VLASina  i prastari naziv PRASina imaju isto značenje u smislu VLAdanja ili uPRAavljanja nekim prostorom, ili ponašanja prema sebi, drugima i okolini - VLADANJE, ili u značenju rasta – RASTINJE, ili u značenju oprosta - PRASTANJE ili u značenju prava i pravde na prostoru u kome su BEL I ONIA vladali i imali VLAST. Da su doista imali VLAS(t) piše i Herodot u  priči „Persijski izaslanici u Makedoniji“, i pri tome saznajemo da su Perdikini potomci, Aminta i Aleksandar bili uPRAvitelji i VLAdari prostora oko jezera i šire, da su kovali novac, i da su bili VLASnici rudnika srebra na planini Disoron. Posle nekoliko generacija, Perdikini naslednici zbog sukoba oko poštovanja kulta Make, odlaze sa ovog prostora i naseljavaju se u blizini Soluna. Formiraju naselje, koje se i sada zove VLASTI (ΒΛΑΣΤΗ), a u prošlosti Bratsi odnosno Prasti, i trgovački grad Kozani (Κοζάνη), koji se i danas tako zove. Grad Kozani je dobio ime po kozama, jer je gajenje koza bilo njihovo osnovno zanimanje, što se vidi i na moneti, koje su i u ovom novom prostoru u gradu Peli ( Beli ) kovali.

Postoji jedna reč u savremenom grčkom jeziku koju grci koriste da odrede pojam VEGETACIJE (Rastinja), a koja dodatno pojašnjava značenje reči PRASI – VLASI, a koju su pozajmili od svojih domaćina Peonaca,  pa tako koriste reč : VLASTISI (βλαστηση ) u zvaničnom prevodu VEGETACIJA, RASTINJE, a kad je sve zeleno koriste reč: PRASINA (Πράσινα) u zvaničnom prevodu zeleno , a  kad nedostataje vegetacija kao posledica suše reč: SPRASIA (ξηρασια) u zvaničnom prevodu SUŠA.

Iz ovog kratkog osvrta može se izvući zaključak da je reč: Prasia, Prasina, Pras, Prast i iz ove reči u prvoj transformaciji izvedene reči: Brasia, Brasina, Bras, Brast, Prest, Ras, Rast, Rasia, Rasina ... u drugoj transformaciji: Vlasia, Vlasina, Vras, Vlas, Vlast, Hrast , Vlat, Vrats, Vlats, Lats, Brats, Blats, Prats, Prav, Prašt, Prest, Rats,  .., u trećoj transformaciji Vrač, Brak, Brat, Brac, Blac, Prac, Prač, Rac, Lat, Lac ...i imena naroda koji su u određenom prostoru i vremenu vladali, imala značenje VLASTI, Vladanja, Prava i Pravde. Tako su naši Preci (Prasi, Prasti,Pratsi, Praci) u zavisnosti od vremena i razvoja društvenih i ekonomskih odnosa, bili Traci, Graci ili Laci i vladali Trakiom, Greciom ili Laciom, i imali PRESTOLE, VLADARE (PRAVITELE) i VLASTELU i narode RACE (različitog roda – RASE, RAJE). Još jedna reč za titulu vladara izvedena iz reči VLASI, nastala metatezom je reč VASIL ili BASIL, koja se je odomaćila i u grčkom jeziku. Tako je i slavni MEGABAZ, vladar Trakije, postavljen na to mesto od strane DARIA u prevodu što samo znači veliki vladar i nije zapamćen po imenu, verovatno zbog vojničkog poraza na jezeru Prasina.

Iz ovih izvedenih reči iz korena imena jezera PRASI, za svaku reč može se ispričati po jedna priča. Međutim, ono što je najvažnije, bez obzira što je određeno značenje reči, njeno poreklo je za sada ostalo nepoznato. Postoje tRAgovi svetlosti, koji mogu da pomognu da se otkrije poreklo, ali oni uvek vode u daleku prošlost, u nezapamćena vremena i do jedne priče pod nazivom „NEPAMTIVEK“.

I na kraju pogledom na ovo ostrovo u Vlasinskom jezeru da završimo ovu priču o rečima,

koje bi trebalo da da odgovor na pitanje: zašto Vlasinci orate kad mogu i da govore.

JEZERO PRASIAS - PRASINA (3)

.... Nastavlja se

Vrlo je teško povezati ime jezera iz prošlosti sa sadašnjim nazivom, s obzirom na veliku vremensku distancu i nedovoljno pisanih dokumenata. U prethodnom postu objašnjen je pokušaj Grka da protumače ime jezera, pri čemu je dato objašnjenje za njihovu reč prasinos.Takođe je poznato da Grci unose dosta nepravilnosti u zapisivanju naziva i pojmova svojih domaćina, i uvek glas B menjaju sa P, a koriste i naš znak B da označe glas V. Tako da sada ime jezera PRASINA prelazi u BRASINA, odnosno u VRASINA, a kad bi i slovo R prešlo u L, onda bi ime jezera zvučalo poznato, a značenje bi i dalje ostalo nepoznato. Međutim, bez obzira što i postoji jezero sa tim imenom, ne bi znali da damo odgovor na to pitanje. Najčešće bi odgovor glasio jeste, jezero je dobilo ime po narodu, ili etničkoj skupini koja je živela ovde a koju su zvali VLASI. Ko su Vlasi, odakle su došli i do dana današnjeg nauka nije dala odgovor. Da postoje zablude o njihovom poreklu a i o samom jezeru nema sumnje. Tako mnogi smatraju da je jezero veštačko, da je pregrađeno zemljanom branom sredinom prošlog veka što je i tačno, ali šta je bilo pre toga mogu dati samo oni koji su boravili u tom prostoru. Tako napr. Feliks Kanic 13. septembra 1889. godine iz najjužnijeg grada Kraljevine Srbije (Vranje) krenuo je u putešestvije preko Vladičinog Hana i Surdulice na Vlasinu i dalje, i sve to opisao u svojoj knjizi: "Srbija.Zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka"

Pa evo kako opisuje Vlasinu (str. 270 do 274):

... " Za prvim dvema serpentinama, za kola suviše strmo trasiranim, sledi pet blažih, pa smo kod povećeg Bogdanovog imanja već bili savladali visinsku razliku od 905m između ušća Vrle i južne ivice Vlasinskog blata. Na visini od 1230 m prešli smo vrela Vlasine Jarčev potok i Ljutu Baru na samom njihovom ušću u ogromnu močvarnu kotlinu koja je ležala pred nama pružajući se od juga prema severu. U proleće se sa stena mikašista koje je okružavaju slivaju nabujale vode potočića, među kojima je najveći Sokolovski potok, koji pokreće tri vodenice, i pretvaraju je u vodom bogatu baru, dugu 6,5 i široku 0,5-1,5km, čije zamrzavanje sprečavaju topli izvori, sa temperaturom do 10C. Usled neobično sušnog i vrelog leta ja sam ovo „jezero“ zatekao kao gotovo sasvim ravnu udolinu, u kojoj su seljaci bili zaposleni izvlačenjem trave, čiji godišnji prinos iznosi oko hiljadu kola. Na dnu nekada većeg starog jezera sad su se nalazili visoki plastovi sena, između kojih su pasli volovi, ovce i koze. Samo na severu se videla još poneka pruga vode, sa crvenim odsjajem sunca na zalasku. To su bila mesta duboka i do 50 m, na jako ustalasanom terenu, koji su na jugoistočnoj strani nadvisivali daleki vrhovi bugarskog Ruja i Snegpolje. Dan je bio na izmaku, mnogobrojna pitanja bistrim i razgovornim seljacima o tada još nedovoljno poznatoj oblasti Vlasine ostavio sam za naredni dan. Žurili smo dalje. Trebalo je u sumraku preći još 7km uz samu granicu, čas penjući se, čas spuštajući se, dok nismo preko Popove mahale, koja jednom polovinom leži na bugarskom tlu, već u kasnim časovima stigli do granične carinarnice.

Sl.1. Kanic daje opis svoje skice: "Moja skica će pomoći čitaocu da stvori sliku o ovom 1327 m visokom graničnom prelazu na Golemim bukvama. Desno u prvom planu vidi se pored srpskog jarbola sa zastavom pisareva kućica, do nje kasarna za pandure, iza ove krov pomenute mehane i, na drugoj strani puta, levo, bugarska carinarnica."

.... Preko bujne livade Taraija i Caričinog kladenca stigli smo do vodom bogate močvare, koja je vrvela od droplji i neke vrste krupnih vrabaca, vešt vodič iz ovog kraja proveo nas je krivudavom, gotovo suvom stazom kroz ovo more vode. Bio sam zadivljen kako je tačno poznavao nazive svake veće livade, svakog dubljaka i vodene struje na ovom nepreglednom terenu. Najednom se prekrstio i počeo, pokazujući prema jednoj povećoj bari, priču o „jezerskom biku“, nekoj crnoj vodenoj životinji koja tu živi, ona je ranije često izlazila iz svog vodenog skrovišta i svako goveče koje joj se nađe na putu ubijala. Onda je jednom starom Ciganinu pala na um srećna misao da najjačem seoskom biku iskuje na rogovima gvozdene šiljke, pa je ovaj bik ono čudovište tako ranio da više nije izlazilo iz vode. Kaže da su neki Vlasinčani bika videli i čuli da riče (!) samo pred izbijanje kuge ili rata, kao 1829., 1877. i 1884. Očigledno je da se ovo, nekada mnogo veće jezero postepeno smanjuje i nestaje. Na njegovim tresavama i prostranskim hladnim potocima ima veoma retkih biljnih vrsta. Na okolnim visovima ima retkih kserofita koje beže od vodenih površina. Od potpuno novih billjaka Pančić je (1887) naveo Avena rufescens, Allium melanantherum i Knautia flavescens kao one koje su svojstvene isključivo ovoj oblasti.

 Na visini od 1203 m prešli smo Vlasinu, koja izvire iz jednog južnog klanca pod šumom obraslom debelicom (Bryonia), pavitinom i drugim žbunjem, prešli smo je kod Malog mosta, upravo tamo gde ona, kristalno čista, napušta jezerski basen. Nešto južnije leži Crkvena mahala, sa crkvicom Sv.Ilije sagrađenom 1838. na temeljima nekadašnjeg manastira i vlasinskom školom otvorenom posle odlaska Turaka 1878."

Ovako je Vlasinu, obišavši ovaj kraj 1885. godine, Jovan Cvijić opisao:
„ Voda nagomilana u žmiravcima u depresiji Vlasinskog blata, kreće se podzemno, možda onako kao izdan. Prvi mlaz na površini ili matica, koja izgleda kao prosek kroz barsku vegetaciju javlja se između Stratorije i Dugog Dela, pa ga nestane u žmiravcima, da se opet prema Dugom delu pojavi. Zatim se sredinom i uz istočnu stranu Blata izdvaja matica, kao reka, koja je isprekidana sve do malog mosta, odakle se zove Vlasina. Ona kroz Blato mirno teče gradeći bezbrojne zavojke razbijajući se često u rukavce, koji daju mrežast izgled i proširujući se bistrice.“

Verovatno u tom vremenu nije bila dostupna Đeneral štabna karta iz 1893., a podaci prikupljeni od strane F.Kanica i J.Cvijića su nesporno bili dragoceni za njeno izdavanje .

Sl. 2

Dragoceni su podaci sa ove karte vezane za imena mahala, kojih više nema. Međutim, na ovoj karti ama baš ništa nema o hidrografiji Vlasinskog (jezera) blata kako su nazvali ovu tresavu, sem izvorišta potoka koji se gube u Blatu.
Možda bi ova priča bila bezsmislena a pronalaženje naselja o kome priča Herodot nemoguća, s obzirom da je voda revitalizovanog jezera prekrila i sakrila sve tragove antičkog naselja. Možda je to urađeno slučajno, ali ako se ponovi priča kao što je slučajno posle otkrivanja paleolitskog nalazišta Lepenski vir urađeno izgradnjom Đerdapske brane, ponovi, onda treba misleći svet da se zabrine. Ovo što je urađeno nije šteta, jer je urađeno možda iz neznanja, ali biće katastrofa ako ja saopštim lokacije naselja iz Herodotovih priča, a državne institucije ( Zavodi za zaštitu spomenika kulturne baštine i Policija) ne preduzmu odgovarajuće mere. Ujedno se nadam da će i svetska javnost pri tome da izvrši određen uticaj da se ovakvi lokaliteti, koji mogu da potvrde da je na ovom prostoru počela zora ljudske civilizacije i da se sa ovih prostora proširila na okolni svet. U tom cilju, zbog dosadašnjeg saznanja o uništavanju spomenika kulture od strane bezumnih vandala sa ove i one strane granice, što iz neznanja a više zbog profita ( primer hram Sv.Troice u s. Izvor) neću iznositi detalje vezane za lokacije naselja i značajnih spomenika kulture za sada dok se ne uverim u suprotno.
Međutim, bez obzira na potapanje vodom Vlasinskog blata, priča se nastavlja zahvaljujući slučajno nađenoj karti iz vremena Otomanskog carstva. Turska kao jedna organizovana država u ono vreme, detaljno je prikazala hidrografiju Vlasinskog blata na karti iz ne znam koje godine i nerazumljivim za mene arapskim pismom, koja će omogućiti da se tačno locira naselje i izvrši rekonstrukcija istog.

Sl.3

O tačnoj lokaciji u nekoj priči kad dođe vreme, a sada o jednom podatku od mog prijatelja planinara, uvaženog profesora geologije Zike Martinovića, koji je studentske dane proveo na izgradnji centrala i brane na Vlasini, da je: Vlasinsko jezero bilo jezero u odumiranju, a da je njegovo poreklo ledničko. Ovaj podatak da je Vlasinsko jezero ledničkog porekla vraća nas daleko u praistoriju kad je na ovim prostorima bilo ledeno doba, koje se po podacima učenih ljudi završilo pre 11.400 godina, a da je počelo pre 40.000 godina. Ledena doba (glacijali) a topli periodi (interglacijali) periodična je pojava koja se javlja u jednom dužem vremenskom periodu i za sada se za sigurno nezna uzrok, mada postoje mnoge teorije od kojih je najpouzdanija Milankovićeva. Milutin Milanković autor je najcelovitijeg i dosada neprevaziđenog matematičkog modela smene ledenih doba i klimatskih promena na zemlji. Zahvaljujući ruskim naučnicima u istraživačkoj bazi  "Vastok" na Antarktiku, koji su analizirali uzorke leda uzete iz ledene kore do dubine od 3623m,  potvrđeno je da su postojala četri ledena doba u razdoblju od 425000 g., što je i prikazano grafički na sl. 4.

Sl. 4  Procenjene globalne temperature vazduha  proteklih 450.000 god.

Iz grafa sa sl.4 može se zaključiti da su ledena doba tzv. glacijali trajali oko 100.000 godina, a da je u okviru toplog perioda bilo i manjih ledenih doba. Pouzdano se zna da je od 1800. godine unazad nekoliko stotina godina trajalo tzv. malo ledeno doba, kada je bilo normalno da se svake zime zaledi Baltičko more i reka Temza.
Proučavanja proslavljenog Jovana Cvijića, dali su neprocenljiv doprinos u razumevanju geološke i geografske istorije ovog dela Evrope. On je objasnio i rasvetlio niz geomorfoloških i geografskih promena u ovom prostoru, tako je i prvi dokazao da je ledeno doba zahvatilo i ovaj prostor, tako što je identifikovao tragove glečera na Šar planini, Korabu  i Pelisteru, kao i da je ustanovio na osnovu fosilnih ostataka da je pre ledenog doba vladala tropska tercijerna klima sa bogatom florom i faunom. Po završetku ledenog perioda zavladala je vlažna klima, koja je omogućila da se biljni svet razvije do optimalnih granica. Planine su tada bile pokrivene prašumama, koje su se održale do istorijskog vremena pa i kasnije.
Na osnovu ovog kratkog pregleda i napomena o klimi  koja je vladala u ovom prostoru, u praistorijsko vreme, a kao potvrda da je i u surovim uslovima mogao čovek da opstane za svo vreme postojanja su odgovarajuće biljke, koje su opstale u određenim regionima ovog prostora. To su tzv. reliktne biljke koje su uspele bez obzira na surove uslove u nekom geološkom periodu da opstanu u naročito pogodnim staništima.Ledeno doba je imalo dva godišnja doba: leto koje je trajalo kratko, par meseci i zimu, slično kao i na krajnjem severu Sibira. Međutim, srećna je okolnost za opstanak čoveka, flore i faune, koja je bila bogata, da na prostoru južno od Save i Dunava postoje mnogo toplih izvora. Takvih izvora je bilo dosta, to su sve dosadašnje banje a njihova temperatura se kreće od 96C (Vranjska Banja, najtopliji izvor u Evropi), Ćustendilska Banja, Jošanička Banja, Niška Banja, i još desetak između Morave i Strume, kao i jezerca tzv. banjice, toplice i topila. Od posebnog značaja treba napomenuti jednu banjicu kod s.Ostrovica u Sičevačkoj klisuri gde raste afrički pliš . Ali to nije toliko 

značajno kao nalaz donjeg dela vilice čoveka stare između 397.000 i 525.000 godina. u jednoj pećini u neposrednoj blizini Banjice zvana Mala Belanica. Bilo kako bilo, čovek je bez obzira na klimatske uslove mogao da opstane na ovim prostorima. Nije slučajno i da se pećina tako zove, kao da je u toj pećini boravila BELa ANICA
I na kraju ove priče da se podsetimo prethodnih priča pogledom na jezero Prasias ili Prasina a najlepše zvuči VLASINA sa svete planine ORBEL.

U narednoj priči biće dat osvrt na značenje reči VLASI, a nakon toga sledi priča o planini DISORon (gornji levi ugao).

JEZERO PRASIAS - PRASINA(2)

.... NASTAVLJA SE

U prethodnom postu ispričan je način gradnje stanova na jezeru, opisan je sistem, koji su Prasinci koristili da bi zaštiili naselje od požara, i koja je bila uloga biljke sada zvana čuvarkuće u svemu tome.

Međutim, nije samo čuvarkuća pomogla da se zaštiti naselje od namere, koju su imali Persijanci. 

Stanovnici na jezeru bili su obezbeđeni tokom cele godine da zveri i nenadni „gosti“ nesmetano ugroze njihovu sigurnost i udobnost života, jer su potoci koji napajaju jezero i izvori u njemu bili topli, tako da nisu dozvoljavali da se jezero zamrzne.

Oko jezera postojala je još jedna nepremostiva prepreka, koja je bila presudna za zaštitu Prasinaca i za krah Persijske vojske. Obala jezera je bila močvarna i puna živog blata, tako da je uzani most o kome priča Herodot bila jedina veza sa obalom. Močvarna obala i živo blato u njoj, onemogućilo je korišćenje čamaca a samim tim i osvajanje naselja sa obale.

To što su Prasinci smislili da izgrade svoje stanove na stubovima iznad jezera, što su izabrali takvo jezero, koje se nije zamrzavalo zimi, koje je imalo močvarnu obalu sa živim blatom i što su koristili biljku čuvarkuću na krovovima za zaštitu od kiše i vatre ukazuje da su živeli u skladu sa prirodom i da su posedovali visoku intelegenciju.

Jedan od glavnih ciljeva ovih priča je da se odgonetne položaj i savremeni naziv jezera iz Herodotove priče o Preseljavanju Peonaca, pod nazivom Prasias ili Prasiadas, a u duhu naših jezičkih pravila i u daljim pričama koristiće se  naziv jezero Prasina, ali možda još bolje Prasinsko jezero.

U bliskoj prošlosti bilo je pokušaja da se odgonetne položaj jezera i njen savremeni naziv, kao i značenje reči Prasi, ali su to bili samo pokušaji sa vidnim neuspehom. Tako grčki poznavaoci Herodota i njegove istorije tvrde da se to jezero zove Kerkina, na reci Strumi (u prošlosti Strimon) i da je dobilo ime po zelenoj boji koje ima, a da se zeleno na njihovom jeziku kaže prasinos, i kao primer navode prasin luk (prazi luk), drugi grčki naučnici tvrde da je to Dojransko jezero, u čemu se slažu i makedonski. Međutim, bugarski poznavoci Herodota tzv. trakolozi tvrde da je to sadašnje jezero Butkovo, a da je jezero Prasias dobilo ime od reči praskati (prskati, umivati se). Ovi pokušaji nisu urodili plodom jer je Herodot, kad je pisao istoriju uneo dosta zbrke, a stil pisanja mu je bio takav da dovede čitaoca u zabunu.

Da bi razrešili značenje imena jezera, položaj jezera i ime jezera, čiji se naziv sa izvesnom metatezom zadržao i do danas potrebno je izvršiti analizu priče o Persijskim izaslanicima u Makedoniji. Iz priče saznajemo da su Perdikini potomci Aminta i njegov sin Aleksandar kovali novac, da su primili Persijance, koji su tražili zemlju i vodu za Daria, u značenju da se predaju i da priznaju Daria za vladara, kao i njihov odgovor, jer su poštovali svoje majke i sestre i da su sačuvali njihovu čast.

Činjenica da su kovali novac i da su imali bogat rudnik srebra ukazuje da su Perdika i njegovi potomci imali državu iz davnih vremena, koja je neprekidno trajala nekoliko generacija, jer je za kovanje novca i izdvajanje srebra iz drugih ruda bilo potrebno znanje i veština, koje se nije sticalo preko noći. Sledeća činjenica da su primili Persijske izaslanike ukazuje da su Persijanci izgubili rat u i oko Prasinskog jezera, njihovo pogubljenje govori da su u toj borbi sedam glavešina Darijeve vojske, koje je poslao Megabaz, bili zarobljeni. Poznato nam je iz prošlosti da su samo poraženi dolazili kod pobednika da traže mir i milost pobednika. Činjenica da je Aleksandar smislio lukavstvo preobukom mladića u žensku odeždu, govori da je borba bila takva da Prasinci nisu koristili oružje već klopku u koju se je zaglibila Darijeva vojska. Kako je izgledala klopka možemo samo zamisliti, a pomoći će nam činjenica da su Prasinci bili intelegentni ljudi, i da su voleli bezbedan i siguran život još iz nezapamćenih vremena, a to je da su kamuflirali pristup do naselja i navukli Darijevu vojsku na močvarno tlo oko naselja, iz koje nije bilo mogućnosti za povratak.
Na osnovu ove analize i nabrojanih činjenica može se izvući zaključak, da je na prostoru oko jezera, a možda i na samom jezeru bila skoncentrisana vlast, koja je upravljala prostorom gde su boravili BEL i ONIA. a samim tim i državu. Ova država imala je dinastiju i kovnicu novca, imala je i pismo što se i vidi na aversu novca, koji su kovali a i organizovanu vojsku, koja je branila taj prostor. 

U narednoj priči biće reči o nastanku jezera i klimatskim promenama od najdavnijih vremena do skorašnjih dana, a u pričama koje će slediti nakon demistifikacije imena i određivanja položaja biće obrađene neke legende vezane za jezero i okolinu.

NASTAVIĆE SE ...

JEZERO PRASIAS - PRASINA (1)

U  prethodnim pričama definisan je položaj planine Orbel, protumačen je naziv planine Orel Bel (Beli Orao ) i njen savremeni naziv Bele Vode. Iz Herodotove priče o Persijskim izaslanicima saznajemo da je jezero PRASI(as) ili PRASI(ada) bilo blizu nekog rudnika srebra i planine DISOR(on) i da se posle ove planine nalazi Makedonia. Podatak da su stanovnici jezera dovozili kolje sa planine Orel Bel, ukazuje da je jezero bilo relativno blizu (volovskom zapregom  dva dana).

Za odgonetanje položaja jezera Prasias potrebno je koristeći Herodotovu priču, a ona daje oskudne podatke, rekonstruisati naselje u kome su živeli stanovnici jezera. Iz njegove priče zna se da su njihove kuće bile na skelama, koje su ležale na kolju, i da su imali jedan uzani most za vezu sa kopnom. Nije dao opis naselja, ali je takvo naselje okrivio za neuspeh persijske vojske. Naime, priča kako se Prasinci hrane ribom, i postupak lovljenja ribe, i toliko ima ribe da njime hrane konje i volove. Posredno nam stavlja do znanja, da su Prasinci mogli da opstanu u naselju, koje je bilo zaštićeno vodom od zveri i neprijatelja, i da nije bilo moguće da Persijanci preduzmu taktiku opsade. Nemoguće je da Persijanci nisu znali za korišćenje čamaca, jer su već koristili brodove u Belom i  Crnom moru za osvajanja. Mogli su i strelama dopru do naselja, i time da upale naselje, ali to i da su pokušali nije im uspelo. Možda bi neko rekao da je naselje bilo daleko od obale, a onda dal bi bio praktičan za stanovnike uzani most, koji je daleko od obale.  Činjenice da je njihovo naselje bilo otporno na vatru, jer Persijanci nisu uspeli da ga upale poslužiće da se izvrši delimična rekonstrukcija njihovog naselja i kuća. Prvo uzani most je bio u širini njihovih kola. Drugo, skela i most su bili poplačani kamenjem i zemljom, i ograđeni ogradom, koja je bila pričvršćena drvenim klinovima. Kuće su bile sa elipsastom osnovom i ognjištem u sredini, zidovi – pletare omazane blatom u visini konja, jer su i konji, volovi, koze i ovce bili u jednom delu zajedničke prostorije, koja je bila samo ograđena pletarom. Pod je imao „postiljku“ od pletenog pruća izmazana zemljom, a ognjište je bilo od kamena sa ođakom od pletare, koji se širi prema vrhu. Imali su obično jedna a ponekad i dvoja vrata, a na zidovima umesto prozora tzv. procepi. Tavan nisu imali a krov je pravljen tako što su prvo stavljali grede koje su pri vrhu imale račve, i to tri sa jedne strane i tri sa druge strane, oslonjene na zid od kamenja u donjem delu. Takve grede su opletali tankim i dugačkim granama, na koje su postavljali omazane pletare, a na njima su sadili biljku zvanu čuvarkuće (лат. Sempervivum tectorum). Upravo je ta biljka sa rozetkastim listovima otporna na sušu i mraz, štitila od kiše i čuvala kuću od vatre kao što se veruje i danas. Po zelenoj boji koji ima, celo naselje a nije bilo malo, bilo je zelene boje. Tako su i Grci, a nije jedina reč koju su pozajmili od svojih domaćina prihvatili da označe zelenu boju, a da pri tome neznaju šta ona znači, dakle  PRASINOS (πράσινος ) na grčkom znači zeleno.

NASTAVIĆE SE ...

JEZERO PRASIAS - PERSIJSKI IZASLANICI U MAKEDONIJI

Na osnovu Herodotove priče o " Preseljavanju Peonaca u Aziju", saznali smo da su se jedino stanovnici oko jezera Prasias i oni oko Panagejske planine suprostavili Persijancima pod komandom Megabaza. Stanovnici oko Panagejske planine i lokacija planine Panagej nema neki značaj za određivanje lokacije jezera Prasias, pa neće biti predmet razmatranja. Međutim, sledeća Herodotova priča ( Persijski izaslanici u Makedoniji ( iz Knjige V pod nazivom Terpsihora ), daje nam bliže geografske podatke o jezeru Prasias:

17) Zarobljeni Peonci budu odvedeni u Aziju, a kad je Megabaz pokorio Peonce pošalje u  Makedoniju izaslanstvo od sedam najuglednijih Persijanaca, koji su posle njega uživali najveći ugled u vojničkom logoru. Ovi budu poslani Aminti da u ime kralja Darija zatraže zemlju i vodu.  Makedonija se nalazi nedaleko od Prasijaskog jezera. Sa jezera se prvo dolazi u rudnik iz koga je Aleksandar dobijao dnevno po jedan talent srebra, a zatim kad se posle rudnika pređe planina Disoron, dolazi se u Makedoniju.

Ovaj deo (17) priče možda je dovoljan da bliže odredi položaj jezera Prasias, ali treba čuti celu priču o persijskim izaslanicima, kako bi u potpunosti shvatili ko su bili stanovnici jezera Prasias. 

18) Kad su persijski izaslanici tamo stigli i izašli pred Amintu, zatraže oni od njega za kralja Darija zemlju i vodu. Oni im dadu što su tražili i pozove ih da mu budu gosti, pa im priredi sjajan ručak i ugostio je Persijance što je bolje mogao. Kad su posle ručka sedeli i pili vino, Persijanci izjave:

                 „Prijatelju Makedonče, mi Persijanci imamo običaj da na svečani ručak dovodimo sa sobom i svoje žene i ljubaznice da sede sa nama. Pošto si nas tako lepo dočekao i tako sjajno ugostio, i dao kralju Dariju zemlju i vodu, možeš postupati i po ovom našem običaju.“

                  Na to odgovori Aminta:

                  „ Persijanci mi nemamo takvog običaja, nego su kod nas odvojeni muškarci od ženskih; a pošto ste vi gospodari i zahtevate ih, biće vam i ta želja ispunjena.“

                  Posle tih reči pošalje Aminta po žene. Kad su one na njegov poziv došle, sednu sve redom preko puta Persijanaca. Videvši lepe žene, Persijanci rekoše da to što je Aminta uradio tek nije pametno, jer bolje bi bilo da žene uopšte nisu dolazile; a ovako su došle, a nisu sele pored njih, nego preko puta njih, te moraju samo da pare oči. Aminta nije imao kud, te naredi ženama da sednu pored njih. Kad su ga poslušale i sele, Persijanci ih odmah počnu hvatati za grudi, jer su bili već pijani, a poneki su pokušali i da ih ljube.

19) Gledajući to, Aminta je bio miran, iako mu je bilo krivo, jer se jako bojao Persijanaca. Ali Amintin sin Aleksandar, koji je bio tu i sve to gledao, pošto je bio mlad i nije doživeo nikakvu nevolju, nije više mogao da se uzdrži, te zlovoljno reče Aminti:

„ Ti si oče, s obzirom na tvoju starost, možeš povući, i okani se pića, a ja ću ostati i dvoriću goste.“

Aminta primeti da se Aleksandar sprema da uradi nešto nepromišljeno, pa reče:

„Sine, vidim dobro šta hoćeš da uradiš u tvojoj ljutini; zato i hoćeš da me pošalješ da bi mogao da uradiš nešto nepromišljeno. Preklinjem te da ne preduzimaš ništa protiv tih ljudi i da nas ne upropašćuješ. Dakle, uzdrži se i zažmuri, a poslušaću te da odem.“

20) Kad ga je Aminta to zamolio i otišao, reče Aleksandar Persijancima:

„ Poštovani gosti, ove vam žene stoje potpuno na raspoloženju i možete ih, ako vam je po volji, sve ili pojedine od njih da obljubite. Vi samo dajte znak koji želite. A sada je skoro vreme da se ide na spavanje, a kako vidim, prilično ste se napili. Ove žene, ako vam je po volji, pustite da se operu, pa će vam se posle umivanja opet vratiti.“

Posle tih reči pošto su Persijanci na to pristali, pošalje on žene napolje u ženske odaje, a Aleksandar obuče isti toliki broj golobradih mladića u ženska odela, pa im svakom da nož i uvede ih unutra, pa kad je s njima ušao reče Persijancima:

„ Persijanci, mislim da ste kraljevski ugošćeni. Izneli smo pred vas što smo najbolje imali i mogli da nabavimo, a i ono što je najskupocenije od toga svega, nudimo vam još i svoje majke i sestre da se uverite da vam ukazujemo onakvo poštovanje kakvo vam i pripada i da bi mogli da javite vašem kralju kako vas je i za stolom i u krevetu lepo ugostio Helen, njegov namesnik u Makedoniji.“

Posle tih reči posadi on pored svakog Persijanca po jednog Makedonca preobučenog u žensko odelo. Ovi pak, čim su Persijanci pokušali da ih miluju poubijaju ih sve do jednog.

21) I tako su ovi platili glavom, i oni i njihova posluga; sa njima su, naime, došla i kola i posluga i sva mnogobrojna oprema; sve je to zajedno s njima iščezlo bez traga i glasa. Kratko vreme posle toga Persijanci povedu veliku istragu povodom tih ljudi, ali ih je Aleksandar umeo vešto da umiri, jer je dao mnogo novca i sestru, koja se zvala Gigeja šefu te istražne komisije, Persijancu Bubaru, i tako ga podmitio. Tako je stvar bila zataškana i prestala da se govori o pogibiji Persijanaca.

22) A da su ovi Perdikini potomci zaista Heleni, kao što to oni i sami tvrde, u to sam i ja ubeđen i dokazaću to malo kasnije, a, uostalom, priznali su ih kao takve i sudije na olimpijskim utakmicana. Kad je, naime,  Aleksandar došao u Olimpiju i hteo da se takmiči u trčanju, jer su tvrdili da u takmičenju mogu da uzmu učešće samo Heleni, a ne i varvari. Tada je Aleksandar dokazao da je Argejac i priznat je za Helena, a na utakmici je među prvima stigao na cilj. Eto, to se tako desilo.

Na osnovu ove Herodotove priče saznajemo za sigurno da su nedaleko od jezera Prasias došli izaslanici  persijskog vladara Daria, koje je poslao vojskovođa Megabaz . Da su stanovnici jezera Prasias imali vladare , i da je njihov vladar ( pravitel ) bio Aminta, a da je njegov sin Aleksandar imao rudnik srebra blizu jezera, a da se na tom putu, koji vodi od jezera Prasias, preko rudnika srebra pređe planina Disor ulazi u Makedoniju. Znači možemo zaključiti da se jezero Prasias, rudnik srebra, planina Disor i mesto ili grad gde su primljeni persijski izaslanici bili blizu Makedonije ali ne i u Makedoniji. Samo ime Makedonija govori o tome, jer su poklonici kulta majke - MAKE bili DO ONIA. O kultu majke (Mako, Make ili Makje) u nekoj drugoj priči.
Herodot ovde pravi zbrku sa imenima pripadnosti Aleksandra, prvo kaže da je on Peonac, iz okoline jezera Prasias, da se Makedonija nalazi kad se planina Disor pređe,  Amintu Persijanci oslovljavaju " Prijatelju Makedonče", Aleksadar za sebe kaže Persijancima:          " .. da javite vašem kralju kako vas je i za stolom i u krevetu lepo ugostio Helen, njegov namesnik u Makedoniji". Da bi na kraju priče izvodio dokaze da su Makedonci i Peonci varvari, a da su Perdikini potomci a i sam Aleksandar Heleni. 
Bez obzira na ove zbrke oko imena, do naših dana dolaze saznanja da su stanovnici oko jezera Prasias imali dinastiju i da su Perdika, njegov sin Aminta i unuk Aleksandar vladali tim prostorom i da je Aleksandar kovao novac, jer je dobijao po jedan talent ( 26Kg) srebra dnevno iz rudnika, a da je u Darijevo vreme bio njegov vazal - upravnik u Makedoniji. Činjenica da preduzima nešto nepromišljeno, po rečima njegovog oca Aminte, protiv Persijanaca i način na koji je to uradio, govori da je bio bezkompromisan i lukav čovek, pri čemu naglašava svoje lukavstvo rečima  " .... da ih je za stolom i u krevetu ugostio Helen". Znači da u ovom kontekstu reč Helen je epitet za lukavstvo, po čemu su bili Grci i poznati u starom svetu.
Etimologiju reči Helen, Helas ( Ελλάς ), Elada ( Ελλάδα ) i Grk ( Γραικός ) razjasnićemo u nekoj od priča kada dođe vreme.

JEZERO PRASIAS

Priča o jezeru Prasias tematski će biti podeljena u više nastavaka, a treba da da odgovore na mnogo pitanja:. Gde se jezero Prasias nalazi, koji je savremeni naziv, od kad ovde žive ljudi, kakva je bila njihova kultura, kakvi su bili običaji  itd. U prethodnim pričama ustanovili smo za sigurno, da se jezero Prasias nalazi u Peonii tamo gde vladaju Bel i Onia. Izvršena je lokacija planine Orbel, demistifikovano je značenje imena (Orel Bel) i utvrđen je savremeni naziv ( Bele Vode). Takođe smo saznali kroz priču o Božuru ( Peonii), da su stanovnici iz prostora gde vladaju Bel i Onia bili i lekari, a da su bili sposobni i da izleče bogove.

U ovoj priči, a valja se podsetiti Herodotove priče o " Preseljavanje Peonaca u Aziju " iz Knjige V pod nazivom Terpsihora, i to onog dela koji se odnosi na jezero Prasias i planinu Orbel.

16)                        Oni oko Pangejske planine i sa Prasijadskog jezera nisu uopšte pali Megabazu u ruke. On je, doduše, pokušao da pokori i one koji su stanovali na jezeru, i to ovako: usred jezera nalaze se drvene skele na visokom kolju, a pristup sa kopna omogućen je pomoću jednog uskog mosta. Kolje ispod skele nekad u staro vreme donosili su zajedno svi stanovnici naselja, a kasnije su stvorili ovakav običaj. Kad god je neki od njih uzimao jednu ženu, donosio bi iz planine, kojoj je bilo ime Orbel, po tri koca i stavio bi ih ispod skele; kod njih se svaki čovek mnogo puta ženi. Svaki ima na skeli po jednu kolibu u kojoj stanuje i iz koje kroz skelu vodi jedan otvor dole u jezero.Malu decu vezuju užetom za nogu bojeći se da se ne skotrljaju u jezero. Konje i goveda hrane ribom, a ribe ima toliko mnogo da, kad se kroz otvor spusti na užetu vrška u jezero i posle kraćeg vremena izvuče, bude puna puncata ribe. Ima dve vrste riba, od kojih se jedna zove „papraks“, a druga „“tilon“.

Herodotova priča o stanovnicima jezera Prasias daje nam oskudne podatke o samom jezeru. Iz njegove priče saznajemo: da je jezero bilo blizu planine Orbel, jer su stanovnici donosili kolje sa te planine za izgradnju svojih koliba na samom jezeru, kao i na postupak gradnje koliba i da su imali pristup sa kopna preko uskog mosta..Malu decu su vezivali užetom za nogu, bojeći se da se ne skotrljaju u jezero.Jezero je bilo bogato ribom, i da su svoje konje i volove hranili ribom.

Podatak da su decu vezivali užetom za nogu otkriva nam da je nejač bila u kolibama, dok su odrasli imali uobičajene aktivnosti, i da su stanovnici jezera Prasijas znali tehnologiju izrade užeta, odnosno da su gajili konoplju. Sa planine Orbel donosili su kolje, koje je korišćeno za izgradnju koliba - sojenica otkriva nam da je jezero Prasias bilo u neposrednoj blizini planine Orbel ( Orbelos ), da su koristili kolje od drveta, koje je sadržalo dosta smole, kako bi bilo otporno na truljenje i da je raslo na toj planini. Društvena zajednica stanovnika jezera je u početku bila ravnopravna ( svi su išli da donose kolje), zatim je bila poligamna ( imali po više žena),  a za svaku novu ženu, muž je donosio po tri koca sa planine Orbel. Kako žene nisu učestvovale u donošenju kolja sa planine ukazuje nam da su u njihovoj društvenoj organizaciji žene bile u podređenom položaju, dok su u proteklom vremenu bile ravnopravne, a možda i dominantne..

Podatak da su hranili konje i goveda ribom, ukazuje nam prvo, da su imali metodu pripitomljvanja goveda i konja, koja su u tom vremenu lutala prostorom u koji su obitavali, drugo, da je prostor bio bogat pašnjacima i vodom, treće, da su goveda koristili za vuču između ostalog i za vuču kolja sa planine Orbel i četvrto da su imali prevozno sredstvo (po mojoj proceni) zbog konfiguracije terena, saonice za prevoz kolja. Ako su koristili saonice to je podrazumevalo da je prostor oko njih, putevi kojim su se kretali do planine Orbel, bio pretežno pašnjački, odnosno bogat travom, što se i danas koristi u okolini jezera Prasijas.

Činjenica da su koristili ribu u ishrani daje nam osnovu da kažemo da su bili intelegentni, jer je poznato da korišćenje ribe u ishrani povećava intelektualni potencijal čoveka, što implicira da su stanovnici rano otkrili mnoge veštine i tehnologije, koje su im omogućile lakši život u uslovima koja su vladala u tom vremenu.

 Na osnovu ovoga možemo da pretpostavimo, da su stanovnici jezera Prasijas ovladali mnogim tehnologijama, koja su bila nedostupna drugim narodima, što zahteva jednu potpuniju analizu nego šio je bila do sada..

Stanovnici jezera Prasias znali su da izaberu mesto gde će da žive, prvo su izabrali da to bude na vodi, normalno iz bezbedonosnih razloga, drugo zbog surovih zimskih uslova, mesto gde je klima pogodna za život, a u letnjim uslovima prijatna. Da bi to ispunili, morali su da nađu jezero, koje je imalo tople izvore, kako ne bi imali potrebe za nekim drugim sistemom za grejanje i da bude jezero na dovoljnoj nadmorskoj visini kako se ne bi razvijali insekti poput komaraca.

Stanovnici jezera Prasijas znali su tehnologiju pripitomljavanja divljih životinja, jer se divlji bizoni živi  love teško,  zato što ne postoje tako jake mreže, koje mogu da izdrže njihovu silinu. Njihovi lovci su ih lovili tako, što su nalazili takva mesta, koja su dosta strma, ograđiivali su ih čvrstom i zdravom ogradom. Strmi i ravni deo pokrivali su sirovim odranim kožama, a ako nisu imali takve, onda su suve kože mazali uljem, da bi bile klizave. Posle toga bi najbolji jahači terali bizone, do takvog mesta, koje je opisano. Bizoni bi odmah skliznuli kod prvih koža i klizali bi do ravnog dela, gde bi ostali da leže. Četvtog ili petog dana, dok leže životinje od gladi i iznemoglosti, dolaze oni lovci, kojima je zanat pripitomljavanje. Oni hrane bizone ljuspama šišarki od borova, jer u tim okolnostima životinje ne mogu da prime neku drugu hranu, tada bi ih vezali konopcima i odvodili.

Pored ove tehnologije pripitomljavanja, zbog prevoza drveta i ostalih potrepština vezane za izgradnju utvrđenja i hramova posvećenih njihovim bogovima, izmislili su jaram i potkivanje, i sedlo za konje. Potkivanje je podrazumevalo da su prerađivali rudu i dobijali odgovarajuće metale. Prevoz kolja i kamena zahtevalo je da su imali mrežu puteva, koji su bili najčešće grebenom planina.

O stanovnicima jezera moglo bi se reći mnogo, ali za sada toliko, jer treba dati odgovore na događaj, koji se desio posle pobede, koju su izvojevali Persijanci, ali o tome u  priči: Jezero Prasias - Persijski izaslanici u Makedoniji ( iz Knjige V pod nazivom Terpsihora ):

ORBEL - GEOGRAFIJA

U prethodnoj priči ( ORBEL - PREGLED ) dao sam samo jedan kratak pregled knjiga napisanih u protekla dva veka i napora da se pronađe planina ORBEL(OS) iz Herodotove priče. Namera je da se u ovoj priči tačno locira položaj planine i njen savremeni naziv, ali pre toga daću jedan kratak pregled geografskih karata iz prošlosti, koje su mi bile dostupne a gde se spominje planina ORBEL. Doduše i Han je izvršio detaljnu analizu topografskih karata, i locirao planinu i bio na planini ORBEL(OS), što se vidi iz njegovih putopisa, ali iz nekih razloga to nije uzeto u obzir. Interesantno je napomenuti, a može biti i to razlog, da se knjiga sa istim naslovom, koju sam pronašao u biblioteci u Parizu razlikuje od one iz Berlina samo u delu, koji obrađuje lokaciju planine Orbel(os). O Hanu i njegovim putopisima, radovima i nesumnjivom doprinosu, koji je dao za prostor Peonije i u pozitivnom i negativnom smislu u nekoj drugoj priči kad dođe vreme.

U Ptolomejevoj Geografiji (vidi ovde), smatraju da ju je sastavio negde oko150 g.n.e. do naših dana došle su karte na kojima je prisutno ime planine  mo ns. Orbelus(lat.)  Sl1.

Sl.1

a na istoj karti, ali od drugog izdavača to isto samo malo bolje i dodata je oblast Orbelie Sl.2.

Sl.2

Postoje i druge karte, kao što je ova sa Sl. 3 iz 1859. gde je označena Egrisu Dag kao Orbelus, ali i i taj prostor oko Orbela kao Balkan, odnosno kao Hemus.

Sl.3 Karta Balkana iz 1859 J. Scheda

Egrisu Dag je turski naziv za planinu Orbel, normalno da je tu i Egri Palanka (Kriva Palanka)

Sl.4  Karta  Turske iz  1845.

Međutim, na karti Turske iz  1845. (Sl.4)  pored Egrisu Dag je i planina Argentaro (Srebrena planina), za koju smatraju da je planina Orbelos.

Ovaj prostor za geografe , kartografe i putopisce iz tog vremena  bio je nepoznat, tako da su često u kartama unosili neproverene čak i pogrešne podatke.

Sl.5 Kiepertova karta iz 1853.

Hajnrih Kipert, čuveni nemački geograf  i kartograf, za račun carskog dvora,  premerava prostor Otomanskog carstva i na svojoj karti ne uspeva da unese lokaciju planine Orbel, smatra da je to tzv. Kurbecka planina sa vrhom Spash, unosi i planinu sa imenom Egrisu Dag a da pri tome nije bio svestan da je to planina Orbel. Za Kiperta prostor između Kurbecke planine (Besna Kobila), Egrisu Dag (Orbel) i na sever do planine Snegpole (Vrtop) pretstavljena je belinom i bila je terra incognita ne samo za svet, već i za Bugarsku i Srbiju. Austrijski generalni štab 1876. izdao je veliku kartu balkanskog prostora, ali je iz tog prostora označio samo po neko selo, a reke samo tačkama. Nakon Berlinskog kongresa, međunarodna komisija postavila je granice između Kneževine Srbije i Knjažestva Bugarske, pa je profesor Kipert izradio detalniju kartu, ali je samo označio reke i sela oko granice, a unutrašnjost postaje poznata tek posle izrade ruske karte iz 1884.( Sl.6).

Sl.6 Detaljna karta Knjaževstva Bugarske iz 1884.

Ruska karta detaljno prikazuje prostor, koji je bio dugo terra incognito, na njoj su do detalja unešeni nazivi sela, reka, potoka i planina. Tako da je na ovoj karti obeležena planina Doganica sa vrhom Golem Vrh, a po njenom grebenu bila je granica sa Turskom (Kosovskim vilaetom). Na istočnim padinama planine razmešteno je selo istog imena kao i planina. Meštani sela Doganica, u tursko vreme bili su poznati po pripitomljavanju orlova i sokola i njihovo uvežbavanje za lov, pa su ih Turci zvali dogandžije. 

Sl.7 Đeneral štabna karta Srbije

Planina Orbel je i na đeneral-štabnoj karti Srbije Sl.7 iz 1893. označena kao Doganovska pl, slično je i sa Austrougarskom kartom iz  1910.

Nameće se jedno pitanje: zašto je interes istraživača prestao krajem 19. veka da se pronađe i locira planina iz Herodotove priče, ali o tome u nekoj priči kad dođe vreme.  

Na topografskoj karti sa Sl.8 savremeni topografi ne obeležavaju planinu nikakvim imenom, navode sve vrhove, obeležavaju sve reke, potoke i izvore kao i naseljena mesta, ali od imena ni traga. 

Sl.8 Topografska karta  Srbije  1: 25000 iz 1971.

Planinu Orbel kako su je nekad zvali, koja je kroz prohujalo vreme bila zaboravljena, jedna je od najlepših planina, koju sam pohodio  (vidi ovde), meštani je zovu Bele Vode. O planini, njenom opisu i značenju Belog sam rekao dosta u prethodnim pričama. Ime bele vode ima značenje sveto mesto. O tome da meštani nisu zaboravili boga jedinoga Belog, svedoči freska u crkvi Sveti Georgije u selu Žeravino, na kojoj je prikazan SAVAOT ( sve otac ili sav otac ili svima otac), BOG BEL (BAL, B'L, VAL, PAL ...) sa svojim heruvinima obučeni u plaštu sa orlovim perjem (Sl. 9), koji su po značenju na istom nivou kao i beli orlovi u staro vreme..

Sl. 9 Beli Bog ili Gospod SAVAOT

Od svih vrhova koje ima planina Bele Vode (ORBEL) treba istaći vrh Anište, sadašnje tumačenje reči je da je to mesto nekad bilo carski letnjikovac, što nije isključeno. Međutim, u staro vreme tu je boravio Bog Neba koga su zvali AN, a bog BAL je bio Kao AN,  i bog BEL jeste bio i nebeski bog. Od BAL K(ao) AN nastade BALKAN, pa nije čudno da je na karti sa Sl.3 Karta Balkana iz 1859, J. Scheda tačno locirao prostor Balkana. Znači prostor gde su boravili BEL i ONIA (PEONIA) i gde je BEL ili BAL bio isto kao i nebeski bog AN (BALKAN), isti prostor u zavisnosti od vremena i plemenskog roda, koji je boravio, dolazio ili prolazio tim prostorom.

U ovoj priči određen je geografski položaj svete planine ORBEL, njeno sadašnje ime BELE VODE, odakle su stanovnici jezera Prasias dovozili kolje za izgradnju svojih koliba.

U narednoj priči vratiću se na priču POČETAK, Herodotovu priču o "Preseljavanju Peonaca", kako bi izvršili analizu te priče u cilju odgonetanja imena i lokacije jezera Prasias.