JEZERO PRASIAS – VLASINA (6)

U nastavku priče o Vlasini spomenuću, da su na Vlasini boravile znamenite ličnosti iz prošlosti. Sveti Sava je u više navrata boravio i prolazio preko Vlasine, Car Dušan je sa svojim vitezovima – plaćenicima  prošao ovuda kad se vodila bitka kod Velbužda , a i sultan Murat je 1413.g. prošao sa svojom vojskom iz Sofije preko Vranja kad je krenuo da osvoji Novo Brdo. 
Putopisac Benedikt Kuripešić u svom delu Putovanje kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju štampano 1531. pod naslovom: "Itinerarium, Wegrayss Kun.May.potschafft gen Constantinopel zu dem Turkischen Keiser Soleyman. Anno XXX-MDXXXI", opisuje ovaj prostor, pa tako su 5. i 43. strana posebno interesantne za ovu priču, a iz tog razloga su i date na uvid, kako bi potvrdile da je preko Vlasine i u starije vreme bio važan putni pravac.

Ferdinand, kralj Austrije, je 1530.g poslao diplomatsku misiju od 37 članova u Carigrad sa zadatkom da moćnog Sulejmana mole za mir, koja je 30. septembra stigla u Strezimirovci, preko Surdulice i planine Čemernik. Ovo poslanstvo, verovatno, zajedno sa turskom pratnjom, prošlo je putem, koji je vodio zapadnim delom tadašnjeg Vlasinskog Blata, o kome ništa ne kaže, ali zato napominje: " da su sat hoda preko vrlo visoke, duge i velike planine, zvane Čemernik ...", verovatno, prošli preko Crkvene mahale, Malog mosta, sela Klisura do konaka u s.Strezimirovci. Ovo putopisno delo je od značaja, jer nam otkriva, da je stanovništvo u vreme vladavine sultana Sulejmana, sačuvalo svoju veru, da su pri tome bogobojažljivi i da se čuvaju zla i greha, te da su im njive plodne i da raste svakovrsno žito.

Svrha pominjanja ovog putopisnog dela u ovoj priči, i putopisna dela drugih putopisaca, u pričama koje slede, ima za cilj da istakne da je prostor Vlasine u prošlosti imao mnogo veći značaj nego danas, da je bio značajna saobračajnica i raskrsnica puteva, centar vaskolike kulture, rasadnik obrazovanja i opismenjavanja nepismenog sveta, od same pojave ljudskog roda. Nije ni čudo, da je ovde najpoznatiji srpski prosvetitelj (p)RAStko Nemanjić, upijao znanje od bistrih i razgovorljivih seljaka, dobrih domaćina, veštih neimara i još boljih ratnika, uzeo ime od svog SAVAteca, jer je BEL bio vsja i SAV OTAC naš. Da bi razumeli i shvatili sebe, da ne bi lutali unaokolo, morali bi kao osnovu svega da znamo gde je početak, gde je početak naše prošlosti, jer stvorenje bez sećanja na prošlost ne može da iščekuje budućnost i zato, matematički rečeno treba da znamo naš koordinatni početak. U tu svrhu je od posebne važnosti Turska karta, ne znam za sada iz koje godine, sa natpisima koji su za sada nerazumljivi za mene, možda izrađena pre Kipertovih karata, jer je na njegovim kartama prostor Vlasine bio samo bela mrlja, nepoznat i "tabula RASa" za ostali svet. Turci su, što je bilo iznenađenje za mene, prikazali celu hidrografiju prostora Vlasinskog blata, sa svim rekama i većinu potoka, ali i jezerca, koja su ostala od nekad velikog jezera i dom ne samo bogatog biljnog i životinjskog sveta, već i čoveka, koji je obitavao od samog svog početka.

Sl.1

Obrada turske karte sa Sl.1, sa ciljem da se naglase hidrografija i putna mreža, a da se pri tome ne izgube korisne informacije, omogićila je da se uporednom analizom Sl. 2, postigne rezultat, koji dovodi do prikaza onog što su arapski kartografi u tom vremenu 

Sl.2

videli (pre više od 150 godina), a nama samo pogled na kartu sa Sl.3 na ovaj prostor i misaonim osećajem za  božanstveno lepim prostorom, nemarom ili namerom, izgradnjom brane na reci Vlasini uništen.

Sl.3 

Na osnovu opisa Vlasine, koji je Jovan Cvijić 1885. dao: 

„ Voda nagomilana u žmiravcima u depresiji Vlasinskog blata, kreće se podzemno, možda onako kao izdan. Prvi mlaz na površini ili matica, koja izgleda kao prosek kroz barsku vegetaciju javlja se između Stratorije i Dugog Dela, pa ga nestane u žmiravcima, da se opet prema Dugom delu pojavi. Zatim se sredinom i uz istočnu stranu Blata izdvaja matica, kao reka, koja je isprekidana sve do Malog mosta, odakle se zove Vlasina. Ona kroz Blato mirno teče gradeći bezbrojne zavojke razbijajući se često u rukavce, koji daju mrežast izgled i proširujući se bistrice.“,  i karte sa Sl.3, možemo zaključiti da su arapski topografi bili na ovom prostoru znatno ranije, možda i početkom 19. veka i da su mogli, bez obzira na močvarnu i blatnu površinu prostora da odrede maticu Vlasine, dok se kod Cvijića ona javlja kao prosek kroz barsku vegetaciju u delu između Stratorije i Dugog dela, a ispod Crkvene mahale skoro uz obalu izdvaja matica, kao reka, ali je pri tome isprekidana sve do Malog mosta, odakle se zove Vlasina. Međutim, sa Sl.3 možemo zaključiti da su arapski kartografi tačno odredili tok reke Vlasine i da matica Vlasine počinje blizu Stratorije, gde se Sokolovska (Saovica) reka i reka Murina ulivaju jedna u drugu. 

Ovakvo "odumiranje" jezera jeste rezultat promene klime, koja se je desila posle 1800.godine, jer se pouzdano zna da je unazad nekoliko stotina godina trajalo tzv. malo ledeno doba, a kao rezultat toga dovoljno vode u jezeru od viševekovnog i stalnog snega na okolnim planinama. Da je bilo tako, možemo se i uveriti ako analiziramo ime najviše planine Strešer, u Vardeničkom masivu, koji je i dobio ime po STREHI ( streji, tremu), pokrovu od snega, ili po podacima o veličini vodostaja na rekama, a i podatku da je Morava bila plovna do Trupala u to vreme. 

Ovakav izgled jezera, sa malim varijacijama, prikazan na karti sl.3 i Cvijićev opis Vlasine, nije se menjao od samog početka formiranja naselja do vremena izgradnje brane. Stanovnici jezera Prasias (Vlasine) bili su vešti graditelji, pa su izgradili sistem regulacije nivoa vode u jezeru i to tako što su  izgradili odvode viška vode preko tunela, koji su bili povezani sa rekom Vlasinom. Ovakav sistem regulacije nivoa vode bio je siguran sistem zaštite njihovih naselja, livada i putne mreže između njih, od potapanja vodom, ali i od najezde divljih plemena i zveri, koja su lutala u pradavna vremena. Da je to tako, potvrđuju događaji, koji su se desili nakon potapanja Vlasinskog blata, odmah nakon izgradnje brane, jer je na površinu isplivalo bezbroj tresetnih ostrva, a reka Vlasina, nešto nizvodno od brane, tekla je istim intenzitetom. Procenjena starost ovih ostrva koja plutaju, a predstavljaju jedinstven "prirodni" fenomen, je oko 5000 godina. 

Na kraju ove priče, koja je samo početak naredne, valja napomenuti iz napred navedenog, a i prethodnih priča, da su Prasinci, u praistorijsko vreme živeli u gradu na vodi i u skladu sa prirodom, i da su bili potpuno zaštićeni od svih neprijatelja, zala i nedaća, koja su u ta surova vremena mogla da ih snađu.