JEZERO PRASIAS - PRASINA (3)

.... Nastavlja se

Vrlo je teško povezati ime jezera iz prošlosti sa sadašnjim nazivom, s obzirom na veliku vremensku distancu i nedovoljno pisanih dokumenata. U prethodnom postu objašnjen je pokušaj Grka da protumače ime jezera, pri čemu je dato objašnjenje za njihovu reč prasinos.Takođe je poznato da Grci unose dosta nepravilnosti u zapisivanju naziva i pojmova svojih domaćina, i uvek glas B menjaju sa P, a koriste i naš znak B da označe glas V. Tako da sada ime jezera PRASINA prelazi u BRASINA, odnosno u VRASINA, a kad bi i slovo R prešlo u L, onda bi ime jezera zvučalo poznato, a značenje bi i dalje ostalo nepoznato. Međutim, bez obzira što i postoji jezero sa tim imenom, ne bi znali da damo odgovor na to pitanje. Najčešće bi odgovor glasio jeste, jezero je dobilo ime po narodu, ili etničkoj skupini koja je živela ovde a koju su zvali VLASI. Ko su Vlasi, odakle su došli i do dana današnjeg nauka nije dala odgovor. Da postoje zablude o njihovom poreklu a i o samom jezeru nema sumnje. Tako mnogi smatraju da je jezero veštačko, da je pregrađeno zemljanom branom sredinom prošlog veka što je i tačno, ali šta je bilo pre toga mogu dati samo oni koji su boravili u tom prostoru. Tako napr. Feliks Kanic 13. septembra 1889. godine iz najjužnijeg grada Kraljevine Srbije (Vranje) krenuo je u putešestvije preko Vladičinog Hana i Surdulice na Vlasinu i dalje, i sve to opisao u svojoj knjizi: "Srbija.Zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka"

Pa evo kako opisuje Vlasinu (str. 270 do 274):

... " Za prvim dvema serpentinama, za kola suviše strmo trasiranim, sledi pet blažih, pa smo kod povećeg Bogdanovog imanja već bili savladali visinsku razliku od 905m između ušća Vrle i južne ivice Vlasinskog blata. Na visini od 1230 m prešli smo vrela Vlasine Jarčev potok i Ljutu Baru na samom njihovom ušću u ogromnu močvarnu kotlinu koja je ležala pred nama pružajući se od juga prema severu. U proleće se sa stena mikašista koje je okružavaju slivaju nabujale vode potočića, među kojima je najveći Sokolovski potok, koji pokreće tri vodenice, i pretvaraju je u vodom bogatu baru, dugu 6,5 i široku 0,5-1,5km, čije zamrzavanje sprečavaju topli izvori, sa temperaturom do 10C. Usled neobično sušnog i vrelog leta ja sam ovo „jezero“ zatekao kao gotovo sasvim ravnu udolinu, u kojoj su seljaci bili zaposleni izvlačenjem trave, čiji godišnji prinos iznosi oko hiljadu kola. Na dnu nekada većeg starog jezera sad su se nalazili visoki plastovi sena, između kojih su pasli volovi, ovce i koze. Samo na severu se videla još poneka pruga vode, sa crvenim odsjajem sunca na zalasku. To su bila mesta duboka i do 50 m, na jako ustalasanom terenu, koji su na jugoistočnoj strani nadvisivali daleki vrhovi bugarskog Ruja i Snegpolje. Dan je bio na izmaku, mnogobrojna pitanja bistrim i razgovornim seljacima o tada još nedovoljno poznatoj oblasti Vlasine ostavio sam za naredni dan. Žurili smo dalje. Trebalo je u sumraku preći još 7km uz samu granicu, čas penjući se, čas spuštajući se, dok nismo preko Popove mahale, koja jednom polovinom leži na bugarskom tlu, već u kasnim časovima stigli do granične carinarnice.

Sl.1. Kanic daje opis svoje skice: "Moja skica će pomoći čitaocu da stvori sliku o ovom 1327 m visokom graničnom prelazu na Golemim bukvama. Desno u prvom planu vidi se pored srpskog jarbola sa zastavom pisareva kućica, do nje kasarna za pandure, iza ove krov pomenute mehane i, na drugoj strani puta, levo, bugarska carinarnica."

.... Preko bujne livade Taraija i Caričinog kladenca stigli smo do vodom bogate močvare, koja je vrvela od droplji i neke vrste krupnih vrabaca, vešt vodič iz ovog kraja proveo nas je krivudavom, gotovo suvom stazom kroz ovo more vode. Bio sam zadivljen kako je tačno poznavao nazive svake veće livade, svakog dubljaka i vodene struje na ovom nepreglednom terenu. Najednom se prekrstio i počeo, pokazujući prema jednoj povećoj bari, priču o „jezerskom biku“, nekoj crnoj vodenoj životinji koja tu živi, ona je ranije često izlazila iz svog vodenog skrovišta i svako goveče koje joj se nađe na putu ubijala. Onda je jednom starom Ciganinu pala na um srećna misao da najjačem seoskom biku iskuje na rogovima gvozdene šiljke, pa je ovaj bik ono čudovište tako ranio da više nije izlazilo iz vode. Kaže da su neki Vlasinčani bika videli i čuli da riče (!) samo pred izbijanje kuge ili rata, kao 1829., 1877. i 1884. Očigledno je da se ovo, nekada mnogo veće jezero postepeno smanjuje i nestaje. Na njegovim tresavama i prostranskim hladnim potocima ima veoma retkih biljnih vrsta. Na okolnim visovima ima retkih kserofita koje beže od vodenih površina. Od potpuno novih billjaka Pančić je (1887) naveo Avena rufescens, Allium melanantherum i Knautia flavescens kao one koje su svojstvene isključivo ovoj oblasti.

 Na visini od 1203 m prešli smo Vlasinu, koja izvire iz jednog južnog klanca pod šumom obraslom debelicom (Bryonia), pavitinom i drugim žbunjem, prešli smo je kod Malog mosta, upravo tamo gde ona, kristalno čista, napušta jezerski basen. Nešto južnije leži Crkvena mahala, sa crkvicom Sv.Ilije sagrađenom 1838. na temeljima nekadašnjeg manastira i vlasinskom školom otvorenom posle odlaska Turaka 1878."

Ovako je Vlasinu, obišavši ovaj kraj 1885. godine, Jovan Cvijić opisao:
„ Voda nagomilana u žmiravcima u depresiji Vlasinskog blata, kreće se podzemno, možda onako kao izdan. Prvi mlaz na površini ili matica, koja izgleda kao prosek kroz barsku vegetaciju javlja se između Stratorije i Dugog Dela, pa ga nestane u žmiravcima, da se opet prema Dugom delu pojavi. Zatim se sredinom i uz istočnu stranu Blata izdvaja matica, kao reka, koja je isprekidana sve do malog mosta, odakle se zove Vlasina. Ona kroz Blato mirno teče gradeći bezbrojne zavojke razbijajući se često u rukavce, koji daju mrežast izgled i proširujući se bistrice.“

Verovatno u tom vremenu nije bila dostupna Đeneral štabna karta iz 1893., a podaci prikupljeni od strane F.Kanica i J.Cvijića su nesporno bili dragoceni za njeno izdavanje .

Sl. 2

Dragoceni su podaci sa ove karte vezane za imena mahala, kojih više nema. Međutim, na ovoj karti ama baš ništa nema o hidrografiji Vlasinskog (jezera) blata kako su nazvali ovu tresavu, sem izvorišta potoka koji se gube u Blatu.
Možda bi ova priča bila bezsmislena a pronalaženje naselja o kome priča Herodot nemoguća, s obzirom da je voda revitalizovanog jezera prekrila i sakrila sve tragove antičkog naselja. Možda je to urađeno slučajno, ali ako se ponovi priča kao što je slučajno posle otkrivanja paleolitskog nalazišta Lepenski vir urađeno izgradnjom Đerdapske brane, ponovi, onda treba misleći svet da se zabrine. Ovo što je urađeno nije šteta, jer je urađeno možda iz neznanja, ali biće katastrofa ako ja saopštim lokacije naselja iz Herodotovih priča, a državne institucije ( Zavodi za zaštitu spomenika kulturne baštine i Policija) ne preduzmu odgovarajuće mere. Ujedno se nadam da će i svetska javnost pri tome da izvrši određen uticaj da se ovakvi lokaliteti, koji mogu da potvrde da je na ovom prostoru počela zora ljudske civilizacije i da se sa ovih prostora proširila na okolni svet. U tom cilju, zbog dosadašnjeg saznanja o uništavanju spomenika kulture od strane bezumnih vandala sa ove i one strane granice, što iz neznanja a više zbog profita ( primer hram Sv.Troice u s. Izvor) neću iznositi detalje vezane za lokacije naselja i značajnih spomenika kulture za sada dok se ne uverim u suprotno.
Međutim, bez obzira na potapanje vodom Vlasinskog blata, priča se nastavlja zahvaljujući slučajno nađenoj karti iz vremena Otomanskog carstva. Turska kao jedna organizovana država u ono vreme, detaljno je prikazala hidrografiju Vlasinskog blata na karti iz ne znam koje godine i nerazumljivim za mene arapskim pismom, koja će omogućiti da se tačno locira naselje i izvrši rekonstrukcija istog.

Sl.3

O tačnoj lokaciji u nekoj priči kad dođe vreme, a sada o jednom podatku od mog prijatelja planinara, uvaženog profesora geologije Zike Martinovića, koji je studentske dane proveo na izgradnji centrala i brane na Vlasini, da je: Vlasinsko jezero bilo jezero u odumiranju, a da je njegovo poreklo ledničko. Ovaj podatak da je Vlasinsko jezero ledničkog porekla vraća nas daleko u praistoriju kad je na ovim prostorima bilo ledeno doba, koje se po podacima učenih ljudi završilo pre 11.400 godina, a da je počelo pre 40.000 godina. Ledena doba (glacijali) a topli periodi (interglacijali) periodična je pojava koja se javlja u jednom dužem vremenskom periodu i za sada se za sigurno nezna uzrok, mada postoje mnoge teorije od kojih je najpouzdanija Milankovićeva. Milutin Milanković autor je najcelovitijeg i dosada neprevaziđenog matematičkog modela smene ledenih doba i klimatskih promena na zemlji. Zahvaljujući ruskim naučnicima u istraživačkoj bazi  "Vastok" na Antarktiku, koji su analizirali uzorke leda uzete iz ledene kore do dubine od 3623m,  potvrđeno je da su postojala četri ledena doba u razdoblju od 425000 g., što je i prikazano grafički na sl. 4.

Sl. 4  Procenjene globalne temperature vazduha  proteklih 450.000 god.

Iz grafa sa sl.4 može se zaključiti da su ledena doba tzv. glacijali trajali oko 100.000 godina, a da je u okviru toplog perioda bilo i manjih ledenih doba. Pouzdano se zna da je od 1800. godine unazad nekoliko stotina godina trajalo tzv. malo ledeno doba, kada je bilo normalno da se svake zime zaledi Baltičko more i reka Temza.
Proučavanja proslavljenog Jovana Cvijića, dali su neprocenljiv doprinos u razumevanju geološke i geografske istorije ovog dela Evrope. On je objasnio i rasvetlio niz geomorfoloških i geografskih promena u ovom prostoru, tako je i prvi dokazao da je ledeno doba zahvatilo i ovaj prostor, tako što je identifikovao tragove glečera na Šar planini, Korabu  i Pelisteru, kao i da je ustanovio na osnovu fosilnih ostataka da je pre ledenog doba vladala tropska tercijerna klima sa bogatom florom i faunom. Po završetku ledenog perioda zavladala je vlažna klima, koja je omogućila da se biljni svet razvije do optimalnih granica. Planine su tada bile pokrivene prašumama, koje su se održale do istorijskog vremena pa i kasnije.
Na osnovu ovog kratkog pregleda i napomena o klimi  koja je vladala u ovom prostoru, u praistorijsko vreme, a kao potvrda da je i u surovim uslovima mogao čovek da opstane za svo vreme postojanja su odgovarajuće biljke, koje su opstale u određenim regionima ovog prostora. To su tzv. reliktne biljke koje su uspele bez obzira na surove uslove u nekom geološkom periodu da opstanu u naročito pogodnim staništima.Ledeno doba je imalo dva godišnja doba: leto koje je trajalo kratko, par meseci i zimu, slično kao i na krajnjem severu Sibira. Međutim, srećna je okolnost za opstanak čoveka, flore i faune, koja je bila bogata, da na prostoru južno od Save i Dunava postoje mnogo toplih izvora. Takvih izvora je bilo dosta, to su sve dosadašnje banje a njihova temperatura se kreće od 96C (Vranjska Banja, najtopliji izvor u Evropi), Ćustendilska Banja, Jošanička Banja, Niška Banja, i još desetak između Morave i Strume, kao i jezerca tzv. banjice, toplice i topila. Od posebnog značaja treba napomenuti jednu banjicu kod s.Ostrovica u Sičevačkoj klisuri gde raste afrički pliš . Ali to nije toliko 

značajno kao nalaz donjeg dela vilice čoveka stare između 397.000 i 525.000 godina. u jednoj pećini u neposrednoj blizini Banjice zvana Mala Belanica. Bilo kako bilo, čovek je bez obzira na klimatske uslove mogao da opstane na ovim prostorima. Nije slučajno i da se pećina tako zove, kao da je u toj pećini boravila BELa ANICA
I na kraju ove priče da se podsetimo prethodnih priča pogledom na jezero Prasias ili Prasina a najlepše zvuči VLASINA sa svete planine ORBEL.

U narednoj priči biće dat osvrt na značenje reči VLASI, a nakon toga sledi priča o planini DISORon (gornji levi ugao).