петак, 13. септембар 2013.

BOŽUR

U nastojanju da što potpunije odgonetnem značenje reči " PEONIA", ispričaću vam jednu priču iz vremena Trojanskog rata, kada su ratnici bili i bogovi.
Na jednoj strani su bili Trojanci, a na drugoj Danajci, svaka strana sa svojim bogovima. U tom božjem ratu Diomed je pogodio kopljem boga rata Aresa i smrtno ga ranio, a njegove rane iscelio je Peon, melemom neke čudotvorne biljke. Peon je dobio slavu i od tog doba i iskusni lekari voleli su da se zovu Peoni.
Nešto kasnije desio se jedan događaj, koji je doneo veću slavu Peoncima.
Kada je Herakle krenuo u podzemni svet da se obračuna sa psom Kerberom, čuvarom Sveta mrtvih, na pragu se sretne sa Hadom i u borbi ga strelom pogodi u rame i smrtno rani. Smrtno ranjenog Hada  izlečio je smrtnik Peon, koji je uz pomoć korena neke čudotvorne biljke i uspeo da ga spasi sigurne smrti , ali je pri tome navukao mržnju i zavist svog učitelja Asklepija. Njegov učitelj nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je učenik prevazišao učitelja u veštini lečenja, te je čašom otrova usmrtio svog učenika. Had kad je video da je njegov doktor mrtav, u znak zahvalnosti za učinjeno delo, nije hteo da ga primi u svet mrtvih, već iskoristi svoju moć i  pretvori ga u onu čudotvornu biljku što njega izleči. Peon je nastavio da živi i dalje preko biljke po brdima i udolinama Peonije, koja dobi po njemu i naziv.
Ova čudotvorna biljka pod nazivom Peonija i iz vremena starog sveta bila je poznata po svojim lekovitim svojstvima, a spominju je i detaljno su je opisali Theophrast (Hist.plant.9,86), Dioskurid (Mat.med.3,140) i Plinije(Nat Hist.25,29).  Sistematizovana je kao Paeonia officinalis L. kod nas je poznata kao Božur, a englezi su je nazvali  Peony
Da ne bih ulazio u sve što leči ova lekovita biljka, mada se danas smatra da je otrovna, moram da istaknem da je u prošlosti korišćena najviše kao lek protiv epilepsije, za lečenje nervnih napada i psihotičnih stanja.
Da bi otkrili kako je božur kod nas i po čemu dobio ime treba da znamo verovanje naših starih, da ako neko ima problem sa psihom da je na njega bačen UROK , drugim rečima da je začaran. Dakle, Peonci su koristili Božur kao lek protiv BOŽjeg UROKa, sledi BOŽ(je)UROK,  je se gubi zbog gramatike i ostaje samo reč BOŽURAK, a to je i jedan od narodnih naziva za BOŽUR. Znači da ova čudotvorna biljka leči božji urok.


Iz ove priče možemo zaključiti da su stanovnici Peonije, tamo gde žive BEL i ONIJA bili iscelitelji ne samo smrtnika već i bogova, što je zahtevalo veliko znanje i iskustvo.
O njihovom znanju i iskustvu u nekoj drugoj priči.

уторак, 10. септембар 2013.

BEL i ONIA

Odgonetnuti značenje reči  BEL zahteva poznavanje i analizu svih relevantnih izvornih dokumenata ljudske civilizacije, koji su došli iz dubine vremena do  naših dana. To je težak i mukotpan zadatak. Pokušaću što kraće, bez gubljenja smisla i mnogih objašnjenja, istovremeno izbegavajući površnost, da dam odgovor i vezu sa osnovnim pojmom reči Bel. 
Osloniću se  na Bibliju, ali ne samo na nju, jer zbog obimnosti, površno čitanje Biblije može dovesti do, a i dovelo je do gubitka ljudske duše, te ću samo izvući neke činjenice, koje mogu da nam rasvetle ulogu Boga (bogova).
U Bibliji ne postoji samo jedan bog, već su dva:
1. Bog Svevišnji, Bog bogova /Elon, EL Elohim/ - Bog – Otac Isusa Hrista
2. Bog Izrael Jehova / Jahve / - Ovog boga Hrist naziva đavolom
Tajne sadržane u Bibliji treba pre svega tražiti u religiji Drevnog Egipta. Mojsije, koji se smatra autorom prvih pet knjiga Starog zaveta, odrastao je kao usvojeni sin faraona i bio školovan da nauči svu egipatsku mudrost, te je ta mudrost postala i mudrost Biblije.
U drevnoj egipatskoj religiji Stvaraoc svega suštinskog, bog istine i pravednosti Ptah imao je dva  svetleća oka. Desno oko je Sunce, a levo Mesec. Desno svetleće oko stvoritelja Ptaha bio je Bog Sunca - Ra, koje je bilo u kretanju, tako da je ujutru bilo Hepri, u podne Ra, a uveče Atum. Nosioc levog oka Ptaha, bio je bog Meseca Tot, koji je težio da zameni stvoritelja Ptaha, govorio je da on upravlja sa oba oka, da je on glavni svih bogova i boginja, carem bogova, jedan jedini, apsolutnom istinom na zemlji i nebu. U Egiptu bog Meseca Tot bio je bog svih nomadskih Jevreja i Arapa i bog stranih zemalja.
To je isto i u Bibliji. Duhovne oči-svetiljke Stvaraoca stvorene su četvrtog dana. Bog je stvorio dve svetiljke, jedno veće /Sunce/ za upravljanje danom, i jedno manje za upravljanje noću i zvezdama, i postavio ih je na nebeskom svodu, kako bi svetleli i danju i noću, i da odvajaju dan od tame.
Kod Indijaca u svetim pismima, Vedama, Stvoritelj Varuna, čuvar pravde i istine, takođe je vezan sa Suncem i Mesecom, zvezdama kao njegovi čuvari. Varuna ima samo jedno oko – Sunce, koje osvetljava svojom svetlošću oba sveta, noćni i dnevni. Varun i bog Sunca Mitra, su dva gospodara sveta istine.
Osim Varune i Mitre, glavni bogovi vedskog panteona su bog rata i oluje Indra, bog ognja Agni, jutarnja zora Ušas, zalazeće sunce Surja i spasioc Višnu.
Za razumevanje Biblije, neophodan uslov je poznavanje glavnih bogova sumersko-akadskog i vavilonskog panteona.
U sumerskoj teogoniji, Početak je smeša svetskog haosa ( Tiamat) sa tajanstvenim bezdanom (Abzu), koji čuva božje zakone i postavke, Iz te mešavine stvoreno je Nebo-Zemlja. Njihov gospodar je bio bog mudrosti Enki, iz mešavine su izašli bog Neba - Anu (semitski El, Ilu), koji je zauzeo mesto oca bogova.
Između neba i zemlje nalazila se je samo „prašina“, koja ima osobinu da sija, da se kreće i sposobnost da ispunjava prostor, što odgovara biblijskom Duhu, a u egipatskoj Šu odgovara Svetom Duhu.
Personifikacija sumerske „prašine“ bio je Enlil – „onaj koji zrači svetlost“,“ razum“, a njegov lik nemože videti nijedan bog. Sa vrhovnim bogom Neba Anu stapa se u jedan lik. Enlil je uzeo vlast, gospodarstvo i pravo da deli božje zakone drugim bogovima, svakome u nekoj meri. Postojali su i zakoni donjeg sveta – carstva mrtvih, kojima su se pridržavali oni koji su bivali tamo.
Bog Neba Anu i Enlil su tvorci svemira. Enlil je tvorac svete Ovce i svetog Zrna na Nebeskoj Planini i Zemlji i spustio ih je među divljim ljudima da bi održali snagu života, preko ćerke Anu i Enlila, boginje plodorodnosti  zrna, proslavila se je kao „Enkieva mudrost“, tako što je otpušila uši ljudima, dala razum i mudrost. I tako,  Božja premudrost (Enki) i Duh Božji (Enlil) pojavljuju se sa svojim osobinama kod Vrhovnog boga Neba Anu.
Po naredbi Anu, rađaju se i drugi nebeski bogovi, bogovi zemlje i bogovi donjeg sveta. Sedam je velikih nebeskih bogova: to je bog neba Anu zajedno sa Enki i Enliliom, bog meseca Sin, boginja planete Venere Ištar, bog Sunca – Šamaš, bog jutarnjeg Sunca Marduk.
Enlil je imao brata Adada – boga oluje, groma, bure, plodorodne kiše i navodnjavanja, čiji je amblem – dvozubac ili trozubac munje. Enlil je rodio isto tako i boga Sunca koje prži Nergala i boga Ognja Nusku – izvršioca kazni. A Enki je sa bogom ognja Nusku rodio boga ognja Gibila – nosioca svetlosti i očišćenja, rušitelja magija.
Osim ovih bogova, u sumersko-akadskom panteonu važnu ulogu zauzima umirući i vaskrsajući bog – konj Dumuzi (u  Bibliji – Tammuz, a u drevno egipatskoj religiji to je Oziris, posrednik između sveta mrtvih i sveta živih, a u hriščanstvu – božji sin Isus Hrist.
U akadskom periodu Enlil dobija semitsku titulu „Bel“- „Gospod“. U kasnije vreme ova titula  /Bel,Balu, Baal,Bol, grčki Vaal, Val, Vil ,Pal / pripada svakom bogu, koji ima gospodstvo nad ljudima, i bogu Meseca, i bogu planete Venere, i Bogu Sunca, i vrhovnom bogu Neba itd. Analogno i u Bibliji titula Gospod odnosi se i na boga Izraela, i na Hrista, i na boga Stvoritelja, Svevišnjeg, Svemogućeg.
Sumeri su bili plemena nepoznatog etničkog porekla, koji su učinili jak uticaj na svoje severne susede – Akadijce. U drugoj polovini pre tri hiljade godina pre nove ere, akadska plemena su prodrla na sam jug Dvorečja (savremeni Irak) i asimilirali Sumerce. Već dve hiljadite godine pre nove ere istorija Dvorečja je već istorija semitskih naroda, a u prvoj polovini dve hiljadite godine pre nove ere, glavnu ulogu imaju Vavilonci – narod nastao mešanjem Sumera i Akadaca, koji su govorili akadskim jezikom.
U osnovi, vavilonski panteon ostao je onakav kakav je sumersko-akadski. Ovde je ista vrhovna triada Anu-Bel-Ea (Ea je sumerski Enki), Anu – gospod Neba, Bel – gospod duhova na zemlji, gospod svih bogova ( a njegov hram nazivaju „ Domom Planina“. I Anu i Belu, zajedno sa Ea ( personifikacija premudrosti) , pripadaju sve tajne sile.
Druga, mlađa triada, rođena od strane Anu i Bela, čine Bogovi Sin ( bog Meseca), Šamaš( bog Sunca) i Ištar ( boginja  planete Venere).
Kao što i u hriščanstvu nema jedinstvo u verovanju, raspalo se je na nekoliko krupnih i malih konfesija, tako i u vavilonskom carstvu nije bilo jedinstvenog  centra i kulta. Tako je u gradu Siparu bio kult boga Šamaša, a Vavilonu Marduka, u Kufi – Nergala, a u Nipuri – Bela, u Eridi – Ea itd., što je i dovelo između ostalog i do raspada vavilonskog carstva.
A sada da vidimo kakav je bio panteon drevnih Izraelaca. I pažljivo čitanje Staraog zaveta neće nam dati odgovor. Međutim, arheološki nalazi iz grada Ugarita (dve hiljade god do naše ere) i feničanski natpisi (hiljadu god do naše ere) pokazuju da je drevna politeistička religija drevnih izraelaca bila lokalna varianta religije semitskih, koji pripadaju hanansko-amorejskoj grupi naroda, naseljenih u drevnosti u sirijsko-palestinski region, tako da su i drevni Izraelci i po jeziku i po kulturi pripadali hanasko-amorejskoj sredini, kao i ugariti i feničani.
U judejsko-izraelskom panteonu su i drugi bogovi iz zajedničkog semitskog panteona. Njima pripada Ašera – pramajka bogova, supruga Ela, Astarta – boginja ljubavi i plodnosti, zemljoradnički bog Baal, bog Tammuz, a i boginja lova i ratnica Anatbetel . Balovo ime sreće se često u takozvanim teofornim osobenim imenicama ( Išbaal – Balov čovek, Jerubbaal – da umnoži Bala). Verovanje u Baala i Ašere u Starom zavetu se osuđuje, ali se u Talmudu polja koje zaliva kiša nazivaju BALOVA polja.
I na kraju ovog pregleda na osnovu dostupnih nama informacija o bogovim Starog sveta, osvrnimo se na Herodotovu priču o Vavilonu ( KnjiguI, 181 ), koji je posetio, pri čemu je detaljno opisao hram boga Bela, dajući mu rang istovetan sa Zevsom.
 Možemo da zaključimo da je BEL bio vrhovni bog kod starih naroda i da je njegov dom bio smešten na nekoj planini. Znači u takozvanom peonskom panteonu BEL je vrhovni bog a ONIA su nastali od njega i njemu su podređeni.


петак, 6. септембар 2013.

PEONIA

Pre nego što započnem analizu priče o Preseljavanju peonaca, treba da ustanovimo šta su drugi rekli o Peoniji  i peonskom jeziku , normalno je da se najbrže informišemo preko Wikipedije. Vidimo da je u prošlosti učinjen značajan napor da se geografski omeđi prostor gde je živeo peonski narod Sl.1 i Sl.2., ali po meni malo neuspešno.

Sl.1
Sl.2

U daljem tekstu i analizi nećemo se baviti omeđavanjem i crtanjem karata, a nećemo ni prisvajati i deliti narod koji je ovde živeo prema Herodotovoj priči. Bavićemo se činjenicama, koje su odolele zubu vremena.
Ono što treba da ustanovimo, a što nigde nije rečeno, osim da su poštovali kult Dionisija, je da su Peonci bili verujući, verovali su i poštovali svoje bogove, a njihove žene boginju Artemidu. 
Prva činjenica je da su imali bogove.
Nesporno je, manje više, da sve što znamo o njima, znamo preko nekih pisaca za koje se smatra da su Grci. Ukratko da vidimo odakle su došli i ko su Grci. Za njih kažu predanja i stari pisani izvori da su Danetova deca i da je to narod koji je došao s mora. Kako je iz nekih razloga bio prognan, dobio je utočište na PELoponezu kod PELaškog naroda. Kasnije znamo, preko Homera ( Omir),  da su Danajci (Danetova deca) ratovali sa Trojancima i ona čuvena rečenica od Vergilia iz Eneide: "Bojim se Danajaca kad i darove donose", navodi nas da veoma pažljivo razmotrimo tu njihovu karakteristiku.
Znači, Homer u narednim pričama Omir, nam šalje jasnu poruku kroz vreme da sve što nam poklone Danajci, moramo pažljivo i sa velikim podozrenjem da otpakujemo.
Druga je činjenica da sa Danajcima treba biti obazriv
Pored ove psihičke osobine, koju imaju Danajci treba predočiti i još jednu, a to je da nisu mogli da izgovore sve glasove svojih domaćina PELazga. Posebno su imali problem da izgovore glas B, pa su umesto njega izgovarali P. 
Treća činjenica je da Danajci nemogu da izgovore glas B.
Znajući ovu činjenicu, sada nama poznati toponimi : poluostrovo Peloponez postaje Belobonez , grad Pela - Bela , Pelagonia - Belagonia, Pelaški narod- Belaški narod. Zar se nismo uvek pitali zašto su naši stari za Egejsko more govorili da je Belo more i zašto i danas ima nekoliko belih gradova ( Belgrad, Belogradčik, Belogorad ...).
Da vidimo šta se dešava sa Peoniom. Peonia sada postaje BEONIA, a zbog gramatičkih pravila sledi BELONIA. BELONIA je sastavljena od reči  BEL, što znači beo, svetao  i  ONIA u značenju - oni.
Na osnovu ovih činjenica i značenju reči BEL i ONIA, možemo izvesti zaključak da je u prostoru, koji opisuje Herodot postojao neko koga su zvali imenom BEL, i ONIA  kojima iz strahopoštovanja nisu smeli imena da izgovore. Tako da svi, koji su išli u tom prostoru, recimo da se mole ili da prinose žrtvu bogovima ( na onija), pričali: Bili smo kod BEL i ONIA.
U narednoj priči pokušaću da dam odgovore na pitanje ko je bio BEL i ko su bili ONIA.