BEL i ONIA (1)

U priči, a ovo je nastavak priče „BEL i ONIA“ izveden je zaključak, a na osnovu relevantnih izvora, da je reč – pojam BEL, teonim i da je BEL bio vrhovni bog kod starih naroda i da je njegov dom bio smešten visoko na nekoj planini. Znači u takozvanom peonskom panteonu BEL je vrhovni bog, a ONIA su nastali od njega i njemu su podređeni. Kroz priču „ORBELOS“ i njenim nastavcima „ ORBEL – (  ), otkriveno je značenje imena ORBEL, geografski položaj i savremeni naziv, a u seriji priča „ JEZERO PRASIAS“ demistikovan je najstariji pisani hidronim i zabluda u vezi s njim. Međutim, ove priče o jezeru tek su početak u odgonetanju prošlosti prostora gde su boravili BEL i ONIA.

Opstanak ljudskog roda, u vremenu  kad su prirodne katastrofe bile normalna pojava, a takvih je perioda bilo mnogo, bilo je u rukama, tj. u glavi mislićih ljudi, koji su znali kako i kad, koje aktivnosti da sprovedu. Tako su BEL i ONIA pronašli prostor u kome su mogli da sačuvaju ljudski rod, sebe i okolni svet od propasti. Sadašnje vreme, zadnjih 12 000 godina, je mali period u odnosu na onaj, koji su oni proveli dočekujući ovo vreme. Njihova odgovornost je bila utoliko veća, što su posedovali znanje i način, ali ne i moć da spasu ceo svet. Tako je u jednom trenu, najmoćniji sisar – mamut otišao na onaj svet, ali ne i KRAVA i BIK, koji postadoše mit i spas za sve nas. Zato će legende i mitove o njima, biti osnova za razumevanje i shvatanje uloge, koju su BEL i ONIJA imali za  SVET od nezapamćenih vremena do današnjih dana.

U proteklom vremenu unete su tolike zbrke i zablude u tumačenju i objašnjenju istorije, a koju su uglavnom pisali oni, koji nisu razumeli ovaj prostor i nisu mogli da shvate osnovnu svrhu postojanja sveta i suštinu života. Najviše zbrke je uneo  „učeni svet “ iz mračnog Srednjeg veka,  zbog žalosti za propast Rimske „civilacije“ i prohteva za obnovom do današnjih dana. O tome samo toliko, a u priči o njima kad dođe vreme, a sad samo kako su uneli zbrku i zablude do današnjih dana. Njihovo saznanje o prirodi, o svetu i čoveku zasniva se na starim i sačuvanim knjigama pisanim na arapskom ( persijskom) jeziku, koje su doneli Mavari na Iberijskom poluostrovu. Pod patronatom Crkve i centara moći oko nje, počinje prevođenje klasika sa arapskog (persijskog) na grčki, bogu hvala trgovcima (Grcima), koji su znali arapski. Izvorne knjige, klasična dela iz Starog sveta, pisana na nekom „nepoznatom“ jeziku a čuvana u Aleksandrijskoj biblioteci, a koja su iz nekih razloga bila spaljena, spašena su zahvaljujući „neciviliziranih“ arapa. Tako da zahvaljujući njima do današnjih dana saznajemo za neka dela, koje je pisao Stari svet. Međutim, sam proces prevođenja može da promeni toliko smisao izvornog teksta, da se prvobitno značenje iskrivi i zamagli. Veliki broj antičkih pisaca imao je i takav stil pisanja, da si morao da čitaš tekst između redova i da shvatiš poruke, koje su hteli da saopšte, jer je i tada kao i sada da napišeš, a kamoli da kažeš istinu bilo najveće zlo za onog koji to učini. Poučen sopstvenim iskustvom, i pateleca iz prošlosti, ja vam pričam ove moje snove kroz javu.

Na osnovu proučene literature iz Starog sveta i analiza mislećeg sveta za zadnja dva veka, u vezi sa prostorom gde su živeli i žive BEL i ONIA nesporazumi i zablude nastali su iz nekoliko osnovnih razloga (za sada):

1.     Istoriju pišu pobednici, i pri tome su ubeđeni da su „pobednici“ a zaboravljaju i ne znaju da ISTORIJU može da napiše samo i jedino Boginja Istorije – ISTINA.

2.     Večita borba između DOBRA i ZLA, DUHOVNOG i SVETOG, LJUBAVI i MRŽNJE, ...... , DANA i NOĆI.

3.     Nepoznavanje božjeg jezika i pojmovnog značenja njegovih reči.

4.     Nezrelosti BELOVIH potomaka i primitivizama u njihovoj kulturi.

Iz svih ovih razloga, a i iz drugih, koji će  u ovim pričama biti odgonetavani, potrebno je  i neophodno da se sačini pojmovnik - rečnik. Ovakav rečnik sadržaće skup svih ( božjih) reči, a kako su one neprolazne kao što je i sam BOG, poslužiće da objasni nestale reči iz mrtvih jezika, kojim ne govori ovaj svet. I zato će POJMOVNIK , „ ... a na početku beše samo REČ„ da objasni nesazreloj „deci“ ovog sveta šta je reč.

Da ne bi nekom palo na pamet, da božja reč ne postoji, pobrinuli su se naši ZAPISI, koji behu i jesu napisani i danas na RASu (hRAStu), na daskama od RASA, a daske behu od DABA ( D’BA), te za neuku i nepismenu decu, oko i u prostor BELa i ONIA postadoše DABove RASe, koje nazvahu TABula  RASa.