U ovoj priči, a biće reč o narodu koji je živeo na
prostoru gde su vladali BEL I ONIA, nazvan od strane drugih (okolnih naroda)
kao PELAZGI, PELASTI, PELAZI, PELAGI sa posebnim osvrtom na ono što su drugi
rekli o njima, da bi u nastavku priče saznali šta su stvarno bili.
PRAistorijski
narod PELAZGI (Πελασγοί),
fragmentarno se spominje kao saveznik Troje u (H)OMERovom epu (ILIADA, II,840-843) i da je njihov vrhovni
bog DODON, a da je Tesalijski grad
ARGOS – pelazgijski (Ib., II.681). Odisej priča Penelopi, da na Kritu govore
pelazgijskim jezikom (Odiseja,XIX,177). Iz Homerovih epova, može se izvesti
zaključak da su Pelazgi nastanjivali
prostor u Epiru, Tesaliji, na Kritu, a možda i u Maloj Aziji. Hesiod ih smešta
i u Arkadiji, pri tome navodi da su oni isti kao i stanovnici Peloponeza, jer
su isto tako, za razliku od drugih (grčkih) plemena sačuvali primitivnost i
nekulturu. Hesiod, autor epa Danaide,
navodi da je Pelazg, Likaonov otac,
a da je to i Palajhton i da su oni sa peloponeskog Argosa. Heketaj,
navodi da su Pelazgi stvorili drevne atinske stene oko Akropolja (Πελασγικόν),
a da su Atinjani njima ustupili Himet, a da su kasnije napustili Atiku, i da su
prešli na Lemnos i Imbros i te da su u V
veku p.n.e. tamo bili. Ako su za Heketa, Pelazgi bili varvari, za
Herodota su oni Grci (II,51), i bili su proterani sa Atike, od Atinjana, tako
da su prešli na ostrvo Lemnos, u Plakiji
i Skilaki. Herodot smatra da su Jonci, Atinjani, Eolci, Arkadijci, Argosci i
dr. pelazgijska plemena.
Helanik tvrdi da su Pelazgi varvarski
narod, koji živi na Pelopenezu (Argosu) pre nego što su stvoreni Danajci, a kad
su ovi stvoreni, Pelazgi su napustili Pelopenez i zajedno sa svojim carem Pelazgom
prešli za Tesaliju, da bi se zadržali sve dok se nije stvorio neki novi narod
nazvan Jelinski. Devkalion Pitijski
tvrdi da su Jelini potisnuli Pelazge iz Tesalije i da su se oni nakon toga
prebacili na Apeninsko poluostrovo, gde su stvorili Etrurce. Tukidid i Eshil smatraju da su Pelazgi pretci Elina ( Jelina, HELena).
Tukidid u svojoj Istoriji (I,3,2) za ovaj prostor tvrdi da se pre trojanskih
ratova nije zvao Grčka, i da je bio naseljen pelaškim plemenima. Efor je slično Helaniku, smatrao
Pelopones (Arkadia) pelaškom domovinom, i pretpostavljao je da se ceo
poluostrov zvao Pelazgia i da su Pelazgi bili ratnički narod, te da su preduzimali
pohode na okolni prostor (EPIR, Tesaliju i Krit) i da je bilo očigledno njihovo
prisustvo.
Istoričari
iz 19 veka, nisu jedinstveni u viđenju Pelazga, tako jedni smatraju da su
Pelazgi opšti naziv naroda koji je naseljavao do istorijsku Grčku, i da nemaju
ništa sa Jelinima, drugi priznaju da su oni poseban narod bez znakova
nacionalnosti, a treći određuju njih etnografski, i smatraju ih da su i Jelini i
varvari.
Nemački
istoričari prednjače u proučavanju Pelazga i postoji obimna literatura koja
obrađuje ovu temu („Lehrbuch der Griechischen Antiquitäten“, Том 1,1855. Karl
Friedrich Hermann; „Griechische Geschichte", I т., 1885, Adolf Holm;
"Forschungen zur Alten Geschichte" (I т., 1892); Meyer, Ed.;
"Griechische Stadt ", т. I, H.Thumser; "Griechische Geschichte"
, 1893.Karl Julius Beloch; „Les populations primitives de la Grèce: Pélasges,
Lélèges, Cariens, Hellènes“. Paris 1891, Francotte, Henri).
Istoričari iz novijeg vremena, u 20 veku, u proučavanju i
tumačenju daleke prošlosti, čine pokušaj da ovu problematiku bolje protumače,
iz tog razloga i osnivaju Pelazgologiju, savremenu nauku o Pelazgima. Najveći
doprinos u ovome dali su u svojim pionirskim radovima Kretchmer (1892, 1896 i
1925), Thomsen (1899), Bruck (1933), Georgiev (1941-45 i 1972), Windekens
(1952), Chadwick (1967 i 1973), Chadwick i Ventris (1973), Schachermeyer
(1964), Mellaart (1966) i drugi. Od grčkih glosologa, posebno su angažovani
Hatzidakis (1882, 1905, 1915, 1924), Sakelariou (1977), Mpaminioti (1986) i
drugi.
Značajan doprinos ovoj problematici sa našeg prostora dali
su Dr. Niko Županić „Tragom za Pelazgima“,
Narodna starina 1, 1922
i Milan Budimir „ O Ilijadi i njenom pesniku“, 1940.,
Kolarčev Narodni Univerzitet.
Iz ovog pregleda, kratkog osvrta na dela iz antičkih vremena
i radova učenog sveta za poslednja dva veka, može se izvući samo jedan jedini
zaključak da su Pelazgi, narod, koji je bio pre svih naroda, da je bio anacionalan, nenasilan, pismen, vešt u građenju megalitskih objekata, ali sa velikim
znanjem vezanim i za obradu zemlje. Činjenica da su od njih nastali Elini i
Etrurci, kaže da su se mešali sa pridošlim ili zatečenim plemenima, što ukazuje
da su rado prihvatali uljeze i došljake i nisu se plašili njihove naravi, jer
su bili i ratnici. Međutim, šta su bili, ko su bili, odakle su došli ostaje
enigma do današnjih dana.
Da bi dao odgovor na ova pitanja, potrebno je rastumačiti značenje njihovog imena. U bliskoj
i dalekoj prošlosti što je i činjeno ali neuspešno. Na pitanje kako su Pelasti
ili Pelazgi dobili ime, najčešći odgovor je po caru Pelazgu ili Pelegu ili
Pelagonu, a na pitanje ko je bio Peleg, odgovor je: on je bio sin ili otac od
nekog božanstva i tako u krug, ili narod je dobio ime po reci , a na pitanje
kako je dobila ime reka, odgovor je po narodu koji je tu živeo. Ovakvu
bezsmislenost u tumačenju naziva i tumačenje porekla Pelazga nemačke
lingvističke škole između dva svetska rata bila je pretpostavka da se
zajednička pradomovina nalazila na tlu sadašnje Nemačke, pa da su Germani
najčistija rasa. Ovakvim tumačenjima suprostavio se je Milan Budimir, profesor
klasične filologije, koji je dokazao da su antički Pelazgi, bili najstariji
narod naseljen na širem području od Apeninskog poluostrva, preko Balkana i Male
Azije, sve do Palestine. Lingvisički metod koji je koristio kako bi potvrdio
takvu tezu je tumačenje, pre svega, etnonima drevnih Pelazga, koje je nalazio
sačuvane u različitim formama u toponomastici širom Balkanskog poluostrva. On
je bio jedan od retkih, a možda i jedini koji je pravilno sagledao, bez obzira
na izgubljeni vid, daleku prošlost prostora o kome je reč. Značenje imena
Pelazg, ili kako on kaže Pelast nisam pronašao u dostupnoj meni literaturi,
obimnog njegovog dela, ali jedan citat iz njegove studije „
O Ilijadi i njenom pesniku“, posredno ukazuje na jedan trag, koji daje odgovor
na pitanje šta znači naziv PELAZG, ali ne samo to već i na uzroke Trojanskog
rata.
„Još pre 40 stoleća bila je živa suvozemna i pomorska trgovina u
balkansko-anatolskoj oblasti. Male lađe, koje su se držale pretežno obale, išle
su iz Misira i Sirije, sa Kipra i Krita preko Dardanela kroz Bospor prema ušću
Dunava i Dnjepra. Divljim severnjacima dovozile su se izrađevine radinog i
naprednijeg zanata po anadolskim i mediteranskim gradovima i uzimali u zamenu
zlato i ćilibar, a docnije i zlatno žito cinober, čija je cena bila ravna
zlatu. Ove male lađice sa svojim teškim tovarom nisu mogle ući u Dardanele, ili
Helespont, na čijoj istočnoj obali stajaše tvrdi grad Ilij ili Troja, ako je
hladna struja sa severa bila malo jača. Morali su robu istovarivati i preneti
suvim putem ispred trojanskog grada. Kralj u tom gradu naplaćivao je za taj
prolaz visoku carinu i tako se silno obogatio. Kažu da je bio najbogatiji čovek
na svetu u ono staro doba. Imao je mnogo dece, samih sinova je bilo pedeset,
među njima i Paris. Caru kažu vračevi da će mu taj sin upropastiti carevinu kad
naraste. Stoga car pošalje slugu sa mališanom na planinu da dete ostavi
zverima. Ali se nađe neka mečka koja dete otpoče dojiti. Dete brzo naraste i
silno ojača, postane čobanin i prozovu ga ostali Aleksandrom, tj.
„Međedovićem“. Zbog neke svađe sa čobanima dođe na suđenje pred cara, svog oca,
koji po nekoj belezi pozna sina i
zavoli.“
Iz citata mogu se
izvući nekoliko činjenica: da se u prostoru Belog mora odvijala živa suvozemna
i pomorska trgovina, da su Pelazgi na BOSPORU imali kontolni punkt, carinski
grad i da su kontrolisali kretanje ljudi i dobara između Evrope i Azije i da je
upravo ta kontrola bila uzrok desetogodišnjeg rata i veoma značajno za ovu
priču da su pelaška deca po rođenju bila obeležavana nekim znakom (belegom).
Herodot u svojoj
Istoriji (Knjiga 5 .Terpsihora. Megabazova osvajanja u Evropi.) u priči “
Običaji u Trakiji „ u pasusu 6 navodi: „ ....Tetoviranje
je kod njih znak plemstva, a onaj koji nije tetoviran potiče iz prostog staleža. ....“ . Na osnovu izrečenog možemo
zaključiti da su BEL i ONIA, iz nekih razloga obeležavali BELEGOM, znakom,
simbolom svoju decu odmah po rođenju.
Obeležavanje, pisanje na koži, a i ukrašavanje tela
potvrđeno je i arheološkim nalazima, tako је na slici prikazana tračka Menada – nimfa, kod koje se
na rukama i na nozi ističu cik-cak crte, tačkaste linije i jedan motiv u obliku
cveta, a možda i Sunca.
Obeležavanje određenim
znacima, simbolima nije karakteristika samo tračkog naroda, koga je poznavao i
otac Istorije, a i sam je pripadao njima, već i narodu koji je živeo i mnogo
ranije na tom prostoru, u savremenoj Istoriji poznat kao Vinčanska kultura.
Tako, figurine iz vremena kulta majke
razasute širom Balkana u arheoškim
nalazištima Vinčanske kulture od pre 8500 godina, bile su ukrašene BELEZIMA ,
što znači da su se i žene iz koje kakvih razloga obeležavale. Da se ova
tradicija održala i do današnjih dana, a u bliskoj prošlosti je bila izražena
na određenom prostoru Balkana, ukazuju slika i priče o svemu tome (vidi ovde).
Međutim, ovo što je rečeno, da ne bi bila samo jedna
interesantna priča ili plod spekulacija, moje a i onih koji su otkrili i
dokazali, su dokazi iz današnjih dana (1991.g.) je pronalazak ledene neolitske
mumije, čoveka od pre 5300 godina. OTCI (Ötzi) su nazvali njega, po planini koja se
zove Ötztal Alps ( Alpi Venoste) a koji na različitim mestima na koži ima nedvosmislene tragove tetoviranja pigmentima
tamnoplave boje: grupa paralelnih linija blizu lumbalnog pršljena i oko
gležnjeva, a i krst sa unutrašnje strane kolena. Namena ovih tragova ( belega)
nije jasan, pretpostavlja se da su značili etničku pripadnost ili osobeni znak.
Da je ovaj drevni običaj bio praksa kod naroda, koji je
naseljavao Evropu govori i otkriće skitske grobnice u Sibiru starosti oko 2500
god., u kojoj je nađena dobro očuvana mumija mlade žene, nazvane „ Ledena
princeza“. Ona je imala tetovaže po rukama i bila je okružena skeletima šest
konja, što govori da je bila plemićkog roda.
Iz svega ovog dosada rečenog, može, za sada, da se da jedan nedvosmisleni
zaključak: da je stari narod sa imenom PELAZGI, nabrojanim dokazima u širem
regionu od davnina da današnjih dana, imao običaj da svoje pripadnike obeležava
ili ukrašava određenim znacima – simbolima (BELEZIMA, BELEGAMA). Kako su do naših dana informacije o njima
došle od strane grčkih pisaca, a poznato je da nisu mogli da izgovore sve
glasove, a posebno glas B, koga su menjali sa P ili jednostavno ispustali iz
izgovora pojedinih reči.
Postoji velika verovatnoća da je prastari narod PELAZGI, koji je imao običaj da svoje
pripadnike obeležava, nazvan (zbog zamene B sa P , BELEGI --> PELEGI -->PELEŽI -->) PELEZGI.
Međutim, tumačenje naziva BELEG ili BELEGA može značiti i od BELa znak, a taj znak
se dobija alatkom zvanom BELEGIA s kojom se GREBE, GRABulji koža. Uočavamo
da kod naziva poljoprivredne alatke GRABulja koja GREBe travu, da je glas A
zamenio E što znači da naziv PELEZGI zamenom E sa A može da zvuči PELAZGI.
Ove lingvističke transformacije, možda su dale odgovor na naziv
prastarog naroda, koji je živeo na prostoru BALKANA, ali ne i konačan odgovor na
pitanje ko su bili PELAZGI ili kako ih BUDIMIR ( proBUDeni OMIR- HOMER) nazva
PELASTIMA.
Нема коментара:
Постави коментар