BEL I ONIA(2) – PELAZGI I HELENI (4)

Perdika

Ove priče, priče o Pelazgima i Helenima imaju za cilj da razotkriju složene odnose koji su vladali u prostoru gde su boravili BEL i ONIA. U pethodnoj priči napomenuto je da su Pelazgi imali vojsku koja je imala zadatak da štiti prostor gde su boravili BEL i ONIA od svih mogućih opasnosti i zala, koje mogu da zadese stanovnike prostora. Da bi odgonetnuli ko je sve bio zaštitnik u ovom prostoru, potrebno je ponovo u sklopu ove teme, razmotriti priču o Jezeru Prasias –  PERSIJSKI IZASLANICI U MAKEDONIJI (vidi ovde), u kojoj smo saznali nakon analize ove priče, da su se stanovnici sa i iz okoline jezera Prasias suprostavili i uspeli da se odbrane od nasrtaja moćne persijske vojske. Neposredno iz ove priče saznajemo da su vladari na tom prostoru u tom vremenu bili Perdikini potomci, Aminta i Aleksandar, koji su uspešno izvršili zadatak. Da bi odgonetnuli da li su oni stvarno bili zaštitnici pomoći će nam samo Perdikino ime,  koje ima značenje ZAŠTITNIK, a koren reči perde i danas ima isto značenje u prostoru oko jezera Prasias i šire.  Tako ograđeni prostor između, od jednog do drugog ko(l)ca, sa iskovanim tarabama (proškama) ili isprepletenim granama,

ili zid između dva stuba ima naziv PERDE, ili zavesa na prozoru kao zaštita od radoznalih pogleda ili letnjeg sunca, takođe nosi naziv PERDE, ili alatka kojom se pletenica na kući maže zemljom radi zaštite od vetra, „da ne produvaju zidovi (дувари)“,

naziv je PERDAŠKA ili izraz kad otac kaže svom detetu: „ako uradiš to i to ću te испердашим“ u smislu odvraćanja a radi zaštite od mogućih posledica. Upravo je taj princip, princip odvraćanja bila glavna taktika u rešavanju sukoba na ovom prostoru. U slučaju da ova taktika ne uspe, onda su oni isterivali ili proterivali određene grupe ili rodovska plemena, ako nisu bila dobra, demonstracijom sile i moći. Zbog toga su između ostalog i postojale olimpijske utakmice, što se vidi iz Herodotove priče: ( Persijski izaslanici u Makedoniji ( iz Knjige V pod nazivom Terpsihora) „Kad je, naime,  Aleksandar došao u Olimpiju i hteo da se takmiči u trčanju, jer su tvrdili da u takmičenju mogu da uzmu učešće samo Heleni, a ne i varvari. Tada je Aleksandar dokazao da je Argejac i priznat je za Helena, a na utakmici je među prvima stigao na cilj. Eto, to se tako desilo.“

VARVARI

Međutim, Herodot u priči, kaže da su Perdikini potomci varvari (βάρβαροι ), a taj izraz odnosio se na narode koji nisu bili Heleni, u današnjem značenju primitivnosti, i dosad nije objašnjen i protumačen od strane poznavalaca helenskog sveta, s jedne strane zbog nepoznavanje jezika kojim su govorili Perdikini potomci, a s druge strane zbog raznih uticaja i porekla izvora iz kojih su crpeli informacije.  Tačno je da je izraz BARaBAR i danas zadržao značenje jednakosti, koji u zapadnoj varijanti glasi BARBAR  (navodno zbog pravila BETACIZAM, da se glas β, izgovara kao što se izgovara naše sloвo Б a ne kao В, ali o tome u nekoj priči o jeziku Helena, jer u helenskim jezicima (dijalektima) važi pravilo da nema pravila), je isto što i VARVAR . Da bi objasnili značenje reči VARVAR, iskoristićemo pisanija poznatih pisaca, koji su pisali  centralnim dijalektom pelaškog govora. Tako Hristo Botev u jednoj pisaniji (vidi ovde) kaže:

„Чорбаджиите не обичат оние писатели, които турят имената им на един ред със сиромасите. Вардете се.“ ,

a Aleko Konstantinov:

„ — Брей, опичайте си акъла, вардете се, че ако ви чуе някой  

 — отиваме на гюрултия…Хей, момче, какъв е онзи вестник там? „Свобода“ ли? — обърна се бай Ганьо към слугата.“

Posebno treba naglasiti, jedan citat iz iz jedne knjige, koja je zaboravljena iz koje kakvih razloga (Sastoji se od mudrih izreka, saveta, pohvala, molitva i pouka iz svakodnevnog života), ali treba naglasiti da je bila deo Starog Zaveta, sa nazivom „Knjiga premudrosti Isusa“, poznata kao Sirakova Knjiga, posebno poštovana i korišćena na početku hrišćanstva (vidi ovde(eng) ili ovde(rus)), iz Glave1:

11.“ Затова пазете се от безполезен ропот и вардете се от злодумство на езика, защото дори тайна дума не ще мине току-тъй, а клеветни уста убиват душата.“

A to isto tako i evo kako Veselinka iz okoline Vranja, iz zapadnog dela pelaškog govornog prostora, govori:

„ Вáрка се, nesvr. Čuva se.

Вáрка се човéк докле (ј)é  млад, после му је џабе.

Варкá се, али не увáркам li se, голéм сам баксýз: с обе ноге загази у кал

Вáркај се, никој неће те увáркa.

Вáркаш здравље докле гo имаш, кьд гo немаш, нема што да увáркаш.

Заваркá ву краве докле и зврза телци.

Завáркај ми дете, сьг ће се врнем! (Pričuvaj mi dete.)

Завáркај се, да ти се свак не смеје.

Завáркај си кућу, несам ти душмáнин.

Завáркај неку пару, тешко је кьд немаш.

Троши, паре су затóј, али заваркýј си мáлко.

Ако не завáркаш леб и с леб, да има пóнадугāчко, тешко на кућу. Лошо време дођé.

Зáварка тој имáњце, па добро је. Што би онакóј!

Уваркá се, не се изгорó.

Уваркá се од овија трња.“

У́варка деца од лошотију. (Sačuva decu od loših uticaja.)

Здрава је, уваркáла се у младос.

У младе године се уваркáла.

Уваркáла се кьд требáло.

Уваркáла се кьд је требáло, та сьг. (Sačuvala se kad je trebalo, pa će sad.)

Ili kako kažu (ovde):

Perica:       - Е, зьшто да се варка ? Па, ми не апемо !!!

Ognjen:     - Се варка низ басамаци?

Ili

„Варкај се! Апе чапа, ја кад видо откину се ко соспа у Бесну Кобилу“.

Da su Perdikini potomci, bili zaštitnici i čuvari prostora oko jezera Prasias, vidi se i po tome što su znali i za VARKU, zamku za persijsku vojsku a i da preVARe persijske izaslanike u pokušaju da napastvuju njihove žene i kćeri, a nije ni čudo da se je sve to desilo blizu planine VARDENIK, jer da su znali persijanci šta znači VARDAJ se, znali bi da treba da se VARKAJU.

Bilo kako bilo, VARDI se i VARKAJ se znače isto, ČUVAJ se, PAZI se, ZAŠTITI se, SKLONI se.

Međutim, oni su znali da se zaštite i od koje kakvih nevidljivih sila, ala i prokletija, pa su svoje domove krećili sa VAR, sa svrhom dezinfekcije prostora u kome su živeli, a znali su i tehnologiju dobijanja kreća i to tako što su prvo pekli kamen, pa su ga potom gasili vodom, što znači da su vodom VAR VARIli.

Pelazgi su VAR (kreć) koristili i prilikom zastrašivanja pridošlih plemena ili namerno naseljenih na određenom prostoru, pogodnim za obučavanje  i kontrolu njihovog ponašanja, a u smislu očevočavanje istih. Naime, zbog nedaća koja su se desila u dalekoj prošlosti došlo je do retrogradnih procesa u psihičkom ponašanju (razvoju) kod ljudi, tako da bi isterali zlo (demone iz njih ) Pelazgi su preduzimali akcije zastrašivanja. Ove akcije su sprovodili tako što su svoja tela  krećili VAROM, i u ponoć sa sjajem punog meseca upadali u njihova naselja. Ovim načinom su i GONILI sa svog prostora određena plemena, koja nisu uspevala iz koje kakvih razloga da se očoveče, tako da ih je BELA GONIO iz tog prostora, a oni koji su ostali u prostoru PELAGONIJE uvek su imali na um da treba da budu čovečni da ih ne bi snašla neka BELJA. Ovaj strah, strah od BELa je bio toliko velik da su i more nazvali iz istog razloga PELAGO(NI) a da bi ih BEL zaštitio od morskih TALASA. Očovečeni ONIA (JONJANI) koji postadoše Heleni ili Jelini ili Grakoi ( Grci ) more nazvahu PELAGO (Πέλαγο)  ili TALASA (θάλασσα). U početku Belo more za njih beše Sveto ( αγιο) ali i Αιγια (ŠTIT) u značenju zaštite ili u smislu VARDE, a u novije vreme samo Αιγαίο Πέλαγος ( Egejsko more), za koje ni sami ne znaju šta znači.

BEL I ONIA(2) – PELAZGI I HELENI (3)

Da bi razumeli kakvi su odnosi vladali u prostoru BALKANa, kako je nazvan u skorašnje vreme, prostor gde su vladali BEL i ONIA,  potrebno je izvršiti pregled i analizu svega što je napisano do sada, ali i korišćenje savremenih sredstava u tu svrhu neće pomoći, i za sigurno može izazvati samo konfuziju i pogrešno tumačenje, tako da bi mnoge zagonetke ostale nerazjašnjene. Međutim, ove priče nemaju cilj da razreše zagonetke nastale iz nezapamćenih vremena, već da utvrde određene odnose koji su vladali u tom prostoru, i da dadu odgovore na mnogo zablude od strane učenog sveta u zadnja dva veka.

Prethodna priča “ Kako je Miltijad osvojio ostrvo Lemno“ i izvršena analiza u kojoj su otkrivene psihičke osobine Atinjana, koji su se u tom vremenu zvali: Danajci, ali bili su JONCI, jer su imali poreklo od ONIA. Kasnije su postali ELINI, odnosno HELENI, te da su Pelazgi morali da napuste oblast Atike u strahu da ne budu pobijeni i da se presele daleko od njih čak i na ostrvo Lemno. Međutim, prethodna priča, može da nas dovede u zabludu, jer Herodot navodi u jednoj priči da su Atinjani i Pelazgi, ali ne i Dorci. Da ne bi bilo dilema i trilema, potrebno je da se obradi i ova priča:

Pelazgi Napuštaju ostrvo

138) „Pelazgi, koji su u to vreme stanovali na Lemnu, reše da se osvete Atinjanima. Pošto su im bile dobro poznate svečanosti u Atini, oni nabave lađe sa pedeset vesala, pa, kad su atinske žene proslavljale svetkovinu u čast Artemide u Brauronu, oni im postave zasede, pa ih mnogo zarobe, otplove sa njima na Lemno i uzmu ih za svoje inoče. Kad su ove žene rodile mnogo dece, vaspitavale su svoje dečake po atinskim običajima i na atinskom, tj. helenskom jeziku. I ovi nisu hteli da se mešaju sa sinovima pelaških žena, pa su, kad bi neki od njih dobio batina od onih, svi skočili da mu pomognu i da ga brane. Ovi su dečaci čak smatrali da imaju prava da zapovedaju onim dečacima, i bili su mnogo jači od njih. Kad su Pelazgi to primetili, porazgovore se o tome, pa sa užasom pomisle na to do čega će to dovesti: kad ovi dečaci već znaju da se organizuju protiv njihovih zakonitih sinova, i kad već sad pokušavaju da im zapovedaju, šta će tek raditi kad odrastu! I oni tada odluče da poubijaju sinove Atinjanki. To su i učinili, a zatim poubijaju i majke. Po ovom i ranijem zločinu, koji su izvršile žene što su za vreme Toanta pobile svoje muževe, zovu se svi zločini u celoj Heladi lemnijski zločini.“

Herodot,  u ovoj priči otkriva, na sebi svojstven način, da su Pelazgi za razliku od Atinjana, znali tehnologiju moreplovstva, jer su posedovali brodove sa pedest vesala i sistem navigacije, koji im je omogućio nepogrešivo putovanje po moru (sl. 1, na karti iz 1785.), 

SL.1

a koje su naši stari zvali Belo more, a ovde na karti stoje dva naziva  EGIO PELAGO OR ARCHIPELAGO ili αγιο πέλαγο ili αρχιπέλαγο, što bi u prevodu bilo СВЕТИ ПЕЛАГ ИЛИ ПОЧЕТНИ ПЕЛАГ, koji sada neće biti tumačen u ovoj priči (nije tema), ali je činjnica da se je zvalo Pelaško (BELAŠKO) more.

Na sl.1 dat je putokaz od Atine do ostrva Lemno, put kojim su prošli brodovi iz Atine do ostrva Lemno. To što Herodot tvrdi da su Atinjanke bile zarobljene i da su bile inoče Pelazgima, možda samo potvrđuje psihičku osobinu – ljubomoru, koju su imali prema Pelazgima. Pelazgi nisu bili poznati samo po znanju i veštinama u svemu, već i po lepoti i bili sinonim za lepo. Tako da nije istina da su Atinjanke bile otete, već da su dragovljno krenuli sa Pelaškim mornarima na ostrvo Lemno. Događaj koji se zbio kasnije, poznat kao Lemnijski zločin a koji je obrađivan i za vreme vizantijske vladavine ne odslikava istinitost tog događaja, već nagoveštaj da će deca Atinjanki vladati Pelazgima, a da je to tačno može se potvrditi kakvu i koju moć imaju i danas da sakriju očiglednu istinu o svom poreklu ( o tome u temi PARALELE). Da su Pelazgi stvarno izvršili taj zločin čedomorsva, kao rezultat promisli šta će se desiti njima, onda i Atinjani ne bi kao Heleni ili Jelini danas postojali, što se vidi u nastavku priče.

139) „Kad su Pelazgi poubijali svoje sinove, nije im zemlja više htela da rađa, niti su rađale žene, niti se stoka množila kao ranije. Prisiljeni glađu, i zbog toga što im deca nisu rađala, pošalju oni izaslanike u Delfe da pitaju kako da se oslobode tih nevolja. Pitija im naredi da plate Atinjanima kaznu kakvu im oni odrede. I Pelazgi, zaista, dođu u Atinu, te izjave da su voljni da plate odštetu za sve učinjene nepravde. A Atinjani prostru u većnici najlepše jastuke i iznesu na sto najbolja jela, te zatraže od Pelazga da im predadu svoju zemlju u isto takvom stanju. Pelazgi im ovako odgovore: “Kad za vreme bure stignete na brodu iz vaše zemlje u našu, onda ćemo vam je i predati.“

Znali su, naime, da je to nemoguće, jer se Atina nalazi daleko na jugu od Lemna. I tada je na tome i ostalo.“

Pelazgi su imali specifične odnose prema plemenima koja su bila u njihovom okruženju ili u njihovom prostoru i vrlo razvijene društvene odnose u okviru svoje zajednice, koji su se zasnivali na principu jednakosti i podele posla. Tako da su svi pripadnici a i druga plemena u ili van njihovog prostora bili jednaki, oni su bili barabar između sebe i prema drugima, za razliku od kasnije Atinske DEMOKRATIJE, koja je ozakonila robovlasnički društveni sistem i Vladavinu elite. Međutim, Pelazgi da bi očuvali ovakav sistem jednakosti morali su da imaju sisteme za zaštitu. Na prvom mestu je bio njihov predak BEL, koji je u njihovom umu utisnuo dva osnovna principa: da su ljudi jednaki i bez zla prema drugima. Na drugom mestu su bili zaštitnici – vojnici, sa ulogom da zaštite prostor u kome su živeli BEL I ONIA od okolnih plemena koja se nisu pridražavala Belovih principa. Na trećem mestu su bili učitelji i savetnici, sa ulogom da uče i savetuju svoju nezrelu „decu“, kako da postanu ljudi (ČOVECI). Postoje i druge podele, ali one nisu sada bitne.

U ovoj priči, kako kaže Herodot: „Kad su Pelazgi ...“ i na osnovu izloženog možemo nastaviti analizu, tako da tvrdnja da su Pelazgi stvarno učinili zločin možda bude moguća ali od dela plemena koja su bila integrisana u njihov prostor tako što im je duh prošlosti ( ili anđeo na osnovu Danetovog zaveta) ukazao šta treba da urade i koje zlo da učine. Bilo kako bilo, otišli su kod svojih učitelja u PITIJI da PITAJU šta valja činiti, za zlo što ih je snašlo.   

U nastavku priče:

140) „Ali kasnije, posle mnogo godina, kad je Herzones na Helespontu potpao pod Atinsku vlast, dođe Miltijad, Kimonov sin, za vreme duvanja severnih vetrova, iz Eleunta na Herzonezu brodom na Lemno i naredi Pelazgima da napuste ostrvo, podsetivši ih na proročanstvo za koje su Pelazgi mislili da se neće ispuniti. I Hefestijanci ga poslušaju, a Mirinjani nisu hteli da se slože s tim da priznaju da je Herzones Atika, pa su bili opsednuti, dok se i oni nisu predali.

Eto, tako je Lemno pao u ruke Miltijadu i Atinjanima.“,

Herodot kaže : „ Da je Miltijad došao i naredio Pelazgima da napuste ostrvo, a oni koji nisu poslušali bili su opsednuti a potom i proterani“, iz koje možemo zaključiti da su zaštitnici, a ne Atinjani, proterali stanovnike ostrva Lemno za učinjene nepravde. O tome gde su proterivani oni koji nisu mogli da se integrišu u Pelaško društvo u nekoj od priča iz ove teme, koje obrađuju temu zaštitnika prostora gde su boravili BEL i ONIA.

BEL I ONIA(2) – PELAZGI I HELENI (2)

U prethodnoj priči otkriveno je poreklo Helena i značenje njihovog imena. Nepobitno je utvrđeno da su poreklom Pelazgi, i to tako što su Pelazgi uzimali za žene kćeri Danajaca. Vremenom je njihov tamnoputi ten postao beliji pa su zbog te fizičke osobine i dobili ime. Takođe je otkriveno da su Atinjani obeleni i da su od ONIA (ελληνε ι ονία), ovovremenskim načinom izražavanja možemo reći da smo sa Atinjanima (Grcima, Helenima, Jelinima) u rodbinskim vezama preko dedine linije.

Da bi potpuno razumeli, ko su bili Atinjani, potrebno je upoznati se i sa njihovim karakterom i osobinama koje su  doneli iz svoje domovine, na prostor gde su vladali Bel i Onia. Danaj i njegove kćeri otišli su iz svoje domovine, koju su potresali određeni sukobi, da bi se spasili, kako kažu stari autori. Međutim, postoji i sledeće verovanje da su došli gladni u nedostaku hrane, kao posledica dugogodišnje suše na prostoru severne Afrike (Egipta) gde su živeli.

To odakle su došli, da ne bi bilo spekulacija i nagađanja, a kao dokaz, proveren od davnina, je iz knjiga, sa različitim nazivima, za koju kažu da nam uvek kaže istinu, za neke narode su „Zavetne knjige“, za druge „Sveto Pismo“ ili „Biblija“, a u ovim pričama su samo jedan od argumenata u nameri da se pojasni šta su bili Atinjani. Pri tome, Starozavetne knjige nisu  tumačene, jer pogrešno tumačenje Biblije može da nas odvuće u prošlost i u zla vremena, a i samo čitanje Biblije može da navuče gnev kod čitaoca zbog zla koje je „Bog“ nametnuo da čini Izrailov rod u potrazi za Obećanom zemljom u kojoj teku med i mleko. Zato ukratko i samo činjenice da bi razjasnili odakle su došli Atinjani, tako zvani Danajci.

Iz Starozavetnih knjiga saznajemo da je Dan, jedan od 12 sinova Jakovljevih, od koga je poteklo Danetovo pleme (Izlazak, 2.1- 4), naseljeno najpre u Egiptu. Posle osvajanja Hanana (Kanana ili Anana), Svete zemlje od strane ostalih plemena, Danetovi su oteli najplodniju Hanansku zemlju (okolina Jafe) i tu se naselili. Kasnije su bili potisnuti na sever  od strane Filestijaca (Palestinaca , Balestinaca) te su se preselili u neposrednoj blizini Feničana, s kojima su uspostavili bliske trgovinsko-ekonomske odnose. Bili su poznati po lukavstvu i prevarama, ali i negovanju ilegalnih kultova, kult klanjanju Zlatnom teletu i zbog toga su žestoko bili kritikovani od strane ostalih jevrejskih plemena, a posle Solomona se i nepominju više u zavetnim knjigama. Međutim, u Jermenskoj bibliji iz 1666 godine i fragmenata pisanija iz Kumrana, poznate kao Zaveti dvanaest patriarha, pominje se i Danetovo ime, u kome se tretira tema besa, gneva i laganja. On (Dan) opisuje zlog duha po imenu Beliar (BELJAr), kojim je bio obuzet, kada ga je duh iskušavao da ubije brata, i navodi da Duh gneva i besa prvo zamagljuje oči, potom remeti um, zatim se Bog sklanja i na njegovo mesto dolazi duh Beliar.

Dan svojoj deci daje zavet (SAVET) da se drže božjih zakona, tako što će ostati blizu boga ali da veruju i svom anđelu, koji je posrednik i spasilac onih koji ne znaju za boga i ako mu veruju biće primljeni i spašeni od strane pagana.

Dan je biblijska ličnost, sin Jakova i Beline (hebr..בִּלְהָה‎, Bilha, Bilhāh, Valina ..) robinje Rachele (Rejčel,Rahila, ...), otac je jednog od najmanjih plemena Izraela i ne pominje se u Novom zavetu, to što ga Jovan ne pominje u svom Otkrovenju (Apokalipsi)  {7.5-8}, i a na osnovu knjige proroka Jeremije {8.16} : „Iz Dana se čuje frktanje njegovih konja. Od rzanja njegovih pastuva sva se zemlja trese. Dolaze i proždiru zemlju i sve što je na njoj, grad i njegove stanovnike“, rani hriščanski pisci , poput Irineja i Hipolita verovali su da će Antihrist doći iz Danetovog plemena.

Nepominjanje Danetovog imena, može biti i iz drugih razloga, a na to nam ukazuje Jermenska Biblija i spisi iz Kumrana, uništavanje Aleksandrijske biblioteke, a od drugih naroda informacije da su starozavetne knjige pisane i na drugim jezicima (Biblija Aramejska, Biblija Besika), a ne samo na grčkom i hebrejskom jeziku. Sakrivanje istine o sadržini „kumranskih spisa“ više od 60 god., ratovi vođeni u proteklom periodu i sudski sporovi koji se vode da se dođe do poseda istih, ukazuju da ima zainteresovanih da do istine ne dođe. Od posebnog interesa su informacije koje nam dolaze da se u spisima nalaze dokazi da je rano hrišćanstvo počelo i pre Hristovog rođenja, a tvrdnja Vizantijskih pisaca da se za „hrišćanstvo može reći da ono na najproduktivniji način baštini drevnu helensku filozofiju i kulturnu tradiciju sintetizirajući je sa ceremonijalno-mitološkim aspektom, koji predstavlja svojevrsno orijentalno nasleđe“, dokaz da je sprovođenje „božjih zakona“ neprekidan i nepromenjen do naših dana.

Za sada o Danajcima toliko, o njima i njihovom odnosu prema drugim plemenima  i narodima  je dosta kazano u Starozavetnim knjigama i za sada je dovoljno, a na osnovu ovoga što je rečeno o njima mogu se izdvojiti i pri tome treba istaknuti sledeće psihičke osobine: lukavstvo, prevara, laž, ljubomora, bes, gnev, zavist i želja za otimanjem kao karakterne osobine, što i jeste psihički profil Helena.

Herodot  u priči „Kako je Miltijad osvojio ostrvo Lemno“ otkriva da su Atinjani „imali prava da pobiju Pelazge, pošto su ih uhvatili da pripremaju zaveru“ i da „u to vreme ni oni(Atinjani) ni drugi Heleni nisu imali robova“  nagoveštava da su Heleni imali zakone i u to vreme, koji su im dozvoljavali da ostvare ta prava, a čija je suština data u starozavetnoj knjizi „IZLAZAK“ čije je pisanje završeno: oko 1512. pre n. e.i obuhvata vreme: 1657 - 1512. pre n. e. , sa ciljem da uredi i reguliše međusobne odnose  jevrejskih plemena. Posebno je intersantna Glava 21{1-36 } u kojoj, Mojsijev Bog daje na znanje koje zakone treba da se pridržava Izraelski rod:

1 „Ovo su zakoni koje treba da im izložiš:

2 ‘Ako kupiš roba Jevrejina, neka bude rob šest godina, a sedme godine neka ode slobodan, bez otkupa.

3 Ako je došao sam, neka sam i ode. Ako ima ženu, neka i žena ide s njim.

4 Ako mu je njegov gospodar dao ženu i ona mu je rodila sinove ili kćeri, žena i njena deca neka pripadnu njenom gospodaru, a on neka ode sam.

5 Ali ako rob bude uporno govorio: ‘Ja volim svog gospodara, svoju ženu i svoje sinove. Ne želim da odem i da budem slobodan’,

6 neka ga njegov gospodar dovede pred Boga i neka ga dovede kod vrata ili kod dovratka. Neka mu njegov gospodar probuši uho šilom, i neka mu on zauvek bude rob.

7 Ako neko proda svoju kćer da bude robinja, neka ona ne bude oslobođena kao što se oslobađaju muški robovi.

 8 Ako ne bude bila po volji svom gospodaru i on je ne odredi za inoču nego je izneveri i dopusti da bude otkupljena, nema pravo da je proda tuđem narodu.

9 A ako ju je odredio za svog sina, neka s njom postupa po pravu koje imaju kćeri.

10 Ako sebi uzme drugu ženu, neka joj ne uskraćuje hranu, odeću i bračnu dužnost.

11 Ako joj ne bude činio ovo troje, ona može slobodno da ode, a da ništa ne plati.

12 Ko udari čoveka tako da ovaj umre, neka se pogubi.

13 Ali ako ga nije vrebao nego je Bog dopustio da se to dogodi rukom tog čoveka, odrediću ti mesto gde može da pobegne.

14 Ako se neko naljuti na svog bližnjeg do te mere da ga na prevaru ubije, odvedi ga od mog oltara i neka se pogubi.

15 Ko udari svog oca ili svoju majku, neka se pogubi.

16 Ko otme čoveka i proda ga ili ga zadrži u svojim rukama, neka se pogubi.

17 Ko prokune svog oca i svoju majku, neka se pogubi.

18 Ako se ljudi posvađaju i jedan udari svog bližnjeg kamenom ili pesnicom, a ovaj ne umre nego padne u postelju,

19 ako se on pridigne i može da izlazi napolje oslanjajući se na nešto, onda onaj koji ga je udario neće biti kažnjen. Samo neka plati nadoknadu za vreme tokom kog ovaj nije mogao da radi dok nije potpuno ozdravio.

20 Ako neko udari štapom svog roba ili svoju robinju tako da umru pod njegovom rukom, moraju biti osvećeni.

21 Ali ako prežive dan ili dva, ne moraju biti osvećeni, jer ih je kupio za novac.

22 Ako se ljudi potuku i povrede trudnu ženu pa iz nje izađe dete, ali se ne dogodi smrt, krivac mora da plati odštetu koliko od njega traži muž te žene. Neka to plati preko sudija.

23 Ali ako se dogodi smrt, tada ćeš uzeti život za život,

24 oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu,

25 opekotinu za opekotinu, ranu za ranu, udarac za udarac.

26 ......36“

Ovaj zakonik iz starog veka poznat je i kao „Zakon o robovima“, bio je svojevrstan Priručnik za trgovinu robovima od nastanka do današnjih dana. Međutim, u Priručniku za sveštenike (Levite) u trećojj knjizi, napisanu od strane Mojsija {25, 44-46} stoji uputstvo dato od boga:

„44 Tvoj rob i tvoja robinja koje stekneš neka budu od naroda koji su oko vas, od tih naroda možete kupovati roba i robinju.

45 Možete ih kupovati i od sinova došljaka koji žive s vama kao stranci i od njihovih porodica koje žive s vama, sve one koji su im se rodili u vašoj zemlji. Oni neka postanu vaše vlasništvo.

46 Njih ostavite u nasledstvo svojim sinovima posle vas da ih naslede kao trajno vlasništvo. Oni mogu raditi za vas, ali ne budite okrutni prema svojoj braći, Izraelovim sinovima, niti jedan prema drugom.“,

što ukazuje da je bog i zakonski regulisao ROPSTVO i u pisanoj formi, Knjiga 2{24 - 12 } : „Gospod reče Mojsiju: „Popni se k meni na goru i ostani tamo, jer želim da ti dam kamene ploče, zakon i zapovesti koje ću napisati za njihovu pouku.““

Iz ove analize može se izvući zaključak da su Atinjani, tako zvani Danajci, prema svojim dobrotvorima postupili neljudski, koristeći lukavstvo, laži i prevare prognali svoje dobročinitelje, koji su zbog toga da će biti pobijeni ili porobljeni, a iz straha za opstanak morali da napuste oblast oko Atine i da se odsele u druge predele kao i na ostrvo Lemno. Nepobitno je utvrđeno da se njihova religija zasniva na Mojsijevim zakonima, ali da su zbog Danetovog Zaveta, a radi svog opstanka prihvatali i tuđe kultove i božanstva.

Postavlja se pitanje: zašto su Pelazgi bili bez zaštite? Odgovor na ovo pitanje biće dato nakon obrade Herodotove priče: “Pelazgi Napuštaju ostrvo“

BEL I ONIA(2) – PELAZGI I HELENI (1)

U ovoj priči biće izvršena analiza odnosa Helena i Pelazga kroz priče iz Knjige šest,  ERATO:  „Kako je Miltijad osvojio ostrvo Lemno“ i „Pelazgi Napuštaju ostrvo“  oca istorije. Herodot je lukav čovek i kad želi da kaže ili objasni negativne osobine Helena on te reči stavlja u usta drugima, kao da su oni to rekli. Površno čitanje njegovih priča, može da nas dovede u zabludu, zato ih treba analizirati do svih detalja i proveriti kroz primere od nepamtiveka do danas.Ovakve priče koje su došle iz tame prošlosti uvek nose poruke i pouke, koje treba sagledati i naučiti. Međutim, Herodot je sve poruke šifrirao da ne bi imao BELAJA u sredini u kojoj i sa kime je živeo, iz tog razloga njegove priče treba dešifrovati, a to znači da treba pronaći i ključ po kome to treba i uraditi. Mada je taj ključ u prethodnim pričama već posredno ukazan, on će u nastavku priča biti razgonetnut i posebno naglašen.

Kako je Miltijad osvojio ostrvo Lemno

137) A Lemno je Miltijad, sin Kimonov, zauzeo na ovaj način. Atinjani su bili proterali Pelazge iz Atike. Da li su tom prilikom pravedno postupili ili nepravedno, to ne mogu da kažem, navodim samo ono što su drugi rekli. Heketaj, sin Hegesandrov u svojoj istoriji, na primer, kaže da su nepravedno postupili. Kad su, naime, Atinjani videli da je zemlja pod Himetom – a koja je Pelazgima bila data kao nagrada što su sagradili bedeme oko tvrđave – lepo obrađena, a ranije je bila rđava i nije ništa vredela, obuzme ih zavist  i zažele da se dočepaju te zemlje, te zbog toga proteraju Pelazge bez ikakvog drugog razloga. A Atinjani sami, na primer, kažu da su pravedno postupili kad su ih proterali. Pelazgi, naime, koji su stanovali pod Himetom, odlazili su u okolinu i vršili ovakva nasilja. Pošto u to vreme ni oni ni drugi Heleni nisu imali robova, odlazile su njihove kćeri po vodu na Eneakrun. I kad god su one dolazile, Pelazgi su ih uvek napadali i vršili nasilje nad njima. I nije im bilo dosta što su to činili, nego su čak pripremali pobunu protiv Atinjana, pa su tom prilikom uhvaćeni na delu. Atinjani su pokazali da su bolji od njih time što, iako su imali prava da pobiju Pelazge, pošto su ih uhvatili da pripremaju zaveru, nisu to hteli učiniti, nego su im samo naredili da se isele iz zemlje. Tako su se Pelazgi odselili i nastanili se u drugim predelima  i na Lemnu. To je rekao Heketaj, a Atinjani pričaju ovo.

U ovoj priči „Kako je Miltijad osvojio ostrvo Lemno“ saznajemo, a kako je rekao Heketaj u svojoj Istoriji, da su Atinjani nepravedno postupili što su proterali Pelazge, jer su proterani sa svoje zemlje, koju su valjano obrađivali, što je izazvalo kod Helena zavist i želju da otmu tu zemlju. Naime, Heketaj smatra da su Atinjani dali neki krš ispod brda Himet kao nagradu Pelazgima što su sagradili bedeme oko  Akropolja, koje nazvahu Pelasgikon (Πελασγικόν), pri tome i on smatra da je to bila Helenska zemlja. Činjenice kao što su: da Heleni nisu znali da naprave bedeme ili da od krša naprave dobru zemlju, govore o tome da nisu posedovali znanje i za takve rabote.  

Međutim, Herodot u prepoznatljivom stilu pričanja kaže: – „Atinjani sami, naprimer kažu : ....“, a da se ne dosete Atinjani: da u to vreme Atinjani i drugi Heleni nisu imali robove, a odmah nakon toga kaže : Pelazgi su čak pripremali pobunu protiv Atinjana, i da su tom prilikom uhvaćeni na delu, a da su oni toliko bili dobri da bez obzira što su imali PRAVA da ih pobiju, pošto su ih uhvatili da pripremaju zaveru nisu to hteli učiniti, već su ih primorali da se isele iz zemlje. Navode i da su Pelazgi napadali njihove kćeri, koje su dolazile kod njih po vodu. Iz ove priče, možemo izvući zaključak, da su Atinjani imali prava da ih pobiju, ali i to da su im uzeli zemlju, ali nisu i vodu, znači da Pelazgi nisu bili porobljeni u to vreme, a to što su slali svoje kćeri po vodu ukazuje da su bili vojnički slabi.

Ovde, u ovoj priči, nameću se pitanja: ko su bili Atinjani, zašto Pelazgi nisu bili pod zaštitom, gde su bili njihovi zaštitnici, kakva su to prava imali Atinjani, koju religiju i kakvi su bili društveni odnosi kod Atinjana i Pelazga i kojim jezikom su govorili i zašto su DANAJCI u 7. veku p.n.e.  sebe nazvali Elini (Έλληνες ),  na koja treba dati valjane odgovore. Međutim, odgovoriti na ova pitanja nije lako i zato će ova priča o Pelazgima i Helenima trajati sve dok se konačno i nedvosmisleno ne dođe do nepobitnih odgovora.

Ko su bili Atinjani?

U priči „PEONIA“, naveli smo da su to Danetova deca, da je to narod koji je došao s mora, i da je bio prognan i da je našao utočište kod pelaškog naroda. Preko pesnika Omira (Homera) i Ovidija saznajemo da sa njima treba biti obazriv, i da imaju jednu psihičku osobinu – lukavstvo. Međutim, najbolji odgovor na ovo pitanje daje sam Herodot u Knjizi II, EUTERPA i priči „Atina. Poreklo Atinjana“

56) Ovim rečima, kad su stigle, Krez se najviše obradovao, više nego svim dotada, jer je mislio da nikada mazga neće vladati Mediji umesto čoveka, i da neće zbog toga ni on ni oni posle njega prestati da vladaju. Posle toga se raspitivao koji su najmoćniji među Helenima, da bi ih pridobio za prijatelje. Raspitajući se, doznao je da su Lakedemonci i Atinjani ispred svih. Lakedemonci su dorskog porekla, a Atinjani jonskog. Oba ova naroda isticala su se iznad svih ostalih helenskih naroda. Atinjani su vodili poreklo od Pelazga, a Lakedemonci su helenskog porekla. Atinjani nisu nikad izlazili iz zemlje, dok su Lakedemonci jako poznati po svojim lutanjima i putovanjima. Za vreme kralja Deukaliona stanovali su u zemlji Ftijotidi, a za vreme Dora, sina Helenova, u zemlji ispod Ose i Olimpa, Histijeotidi. Kad su ih Kadmejci proterali, nastanili su se u oblasti Pinda pod imenom Makedonci. Odatle su, prešli u Driopidu, a iz Driopide dođu tako na Peloponez i dobiju ime Dorci.

U ovoj priči iz Knjige II Euterpa, od oca Istorije, dobili smo odgovor i nepobitnu ISTINU  da su Atinjani poreklom Pelazgi i ništa više o njima. Herodot u svom prepoznatljivom stilu, zavlači čitaoca a u svoje vreme atinsku publiku, koja je slušala njegove priče i za to dobijao nadoknadu u novcu, i to tako da nije davao konačne odgovore. Odgovore je sakrivao u drugim knjigama, i to tako, kada priča „Kako je Miltijad osvojio ostrvo Lemno“ iz knjige VI ,  ERATO  tera čitaoca da se vrati na Knjigu II u kojoj kaže da su Atinjani jonskog porekla, da bi kasnije rekao da su poreklom od Pelazga, odmah uvodi Lakedemonce za koje kaže da su Makedonci a oni su od Dora, sina od nekog Helena, da bi na kraju svrstao Dorce tako zvane Makedonce (Lakedemonce) i Jonce tako zvane Atinjane da su pripadnici Helenskog naroda. U ovoj igrariji sa nazivima, a da nas ne bi zavlačio iskorističemo „ključ“, ključnu reč, koju smo i ranije koristili za odgonetanja suštine njegovih ISTINA i kako su Heleni i po kome dobili ime. Herodot i ostali pripovedači starina do današnjih dana kažu od nekog Helena a u originalu  Έλληνες – ELLINA. Ključna reč „BEL“ koju smo iskoristili kod odgonetanja imena  ORBELOS       ( Όρβηλος )   i PEONIA (Παιονία), dala nam je odgovore i značenje ovih naziva, te omogućila da otkrijemo prostor gde se nalaze. Ovde ne treba smetnuti sa uma da Elini nisu znali da izgovore glas B, pa su ga menjali sa P, a u daljem prostoru gde su vladali BEL i ONIA i ispustali, gutali ili gl’tali glasove kao deca na početku svog razvoja. Iz ovoga možemo izvući zaključak da su od strane Pelazga, oni nazvani BELINI, jer su bili i oni BELOVI, Belova deca. Šta znači BELINI, otkriva nam kasniji naziv: HELEN, koji dobiše od Rimljana. Rimljani, su na svaku reč ispred E dodavali H, što će se videti u kasnijim pričama vezano za njih. Tako su BELENI (BELINI) za rimljane bili Heleni. Značenje reči BELENI može se i ovako objasniti: u početku, kad su Danajci došli kod Pelazga bili su tamne pigmentacije, u mešanju sa njima (Pelezgima) oni su se oBELILI, postali su oBELENI ( Biljana platno BELLEŠE).  Beleni tako zvani Heleni su i ISTINSKI to što nam prenosi Herodot, poreklom JONCI što se vidi i iz naziva PEONIA  –  Πα(ιονία ) , znači da su Atinjani od ONIA. 

I na kraju ove analize možemo zaključiti da su u prostoru PEONIJE vladali BELovi – Pelazgi (obeleženi), a da su I ONIA ( ι ονία ) – Beleni (obeljeni,obeleni, (b)ellini, ελληνε ili heleni) živeli zajedno s njima.

U ovoj priči, posle ove analize, za sigurno smo utvrdili da su Atinjani isto što i Heleni i da potiču od Pelazga i da su istovremeno i Jonci(ι ονία - jonija).

U nastavku analize, u narednoj priči „ BEL I ONIA(2) –  PELAZGI I HELENI (2)“ biće nastavljena analiza uz pomoć Herodotove priče: „Pelazgi Napuštaju ostrvo“, koja bi trebalo da da odgovore na postavljena pitanja, a posebno na značenje imena ATINA i međusobne odnose između Pelazga i Helena.

BEL I ONIA (2) - PARALELE

Ako smo u prošlim pričama otkrili prostor gde su vladali Bel i ONIA, odredili tačan položaj planine ORBEL i naselja na Prasinskom – Vlasinskom jezeru i upoznali se sa narodom koga su zvali Pelazgi namera je da  u nastavku ovih priča kroz analizu priča iz starog i novog vremena otkrijemo karakter i postojanost naroda, koji je tu živeo od samog osvita čovečanstva do naših dana.

Ovaj zadatak nije nimalo lak zbog činjenica:  da je protekao veliki period vremena, da su tragovi o njihovom prisustvu fragmentarni i da su termini, koji opisuju stanje ljudskog roda  neprecizno definisani. Neprecizno definisani termini mogu izazvati greške u procesu zaključivanja i rasuđivanja, te iz tog razloga treba izabrati najpogodniji termin, koji može da pomogne da se otkrije prisustvo jednog naroda kroz vreme. Pojam koji određuje stanje ljudskog roda opisan terminima: ČOVEČANSTVO i CIVILIZACIJA na prvi pogled može da znače isto, ali su međusono različiti čak i protivurečni. Tako termin Čovečanstvo može precizno da se definiše preko dominantne osobine čoveka: čovečnost, koja je merljiva i postojana u vremenu.  Mera čovečnosti definisana teminom : UMAN ( PAMET (UM) od BOGA (AN)), ukazuje da je čovek sa pRASine bio RASUMAN -- > RAZUMAN. Iz ove analize možemo zaključiti da je RAZUM(an) osnovna psihička karakteristika čoveka a da pri tome RAZUMAN čovek DUMA (govori i zbori) i UME da se pod dejstvom različitih uticaja spoljne sredine ponaša ČOVEČNO prema sebi, drugima i prostoru koji ga okružuje, i ako je pri tome HUMAN ne mora da znači da je RAZUMAN.

Termin Civilizacija sam po sebi je protivurečan i zahteva dosta vremena i prostora za jednostavno definisanje, on je pri tome nepostojan i promenljiv kroz vreme i nema kriterijume za definisanje, a jedina karakteristika koja je ostala nepromenjena kroz vreme je da je svaka civilizacija imala svoj početak, razvoj, procvat i kraj.  Čak postoji i naučna disciplina: Filosofija Istorije, koja se bavi ovom problematikom i tim terminom. Jedini ispravan zaključak ove teorije za zadnjih pedeset godina je da ukine termin civilizacija i da ga zameni pogodnijim terminom zvanim KULTURA, ali to ne znači da je misleći svet , koji je potekao navodno iz ANTIČKE Kulture sada postao „kulturan“, jer su civilizacija i kultura, pojedinačno i zajedno suprostavljeni prirodi, odnosno bogu. I na kraju ove analize, treba istaknuti da je kod termina ČOVEČANSTVO, bog taj koji je napisao zakone u UM čoveka, koji su neprolazni i postojani za sva vremena i uvek je bilo BELAJA ako se nepoštuju. Ovo nepoštovanje božjih zakona je bio i uzrok propadanja i „naprednih civilizacija“, a koje su po pravilu nametale određene KULTove.

Da je i termin „KULTURA“ neodrživ i zabluda u definisanju stanja ljudskog roda može se saznati iz samog poštovanja – kulta svetlosti  (KULTuRA), kao zamena za boga jedinoga. Kod termina „ kultura “, kod raznih kultura važi samo jedno pravilo, a to je da je početak novog kulta bio i kraj za prethodni, ali nikad bez BELAJA.

Iz ove kratke analize stanja ljudskog roda definisana je osnovna psihička karakteristike čoveka – RAZUM, a iz Razuma proizlazi osobina Trpeljivost (Tolerantnost) i Vaše strpljenje da kroz određene priče  iz prošlosti utvrdimo postojanost i karakter (skup svih osobina) naroda, koji je ovde živeo od osvita čovečanstva do naših dana.

U narednoj priči biće izvršena analiza odnosa između starosedeoca prostora gde su vladali BEL i ONIA sa pridošlim „narodom“ koga su zvali u razna vremena imenom: ELENI, JELINI ili HELENI, a na osnovu Herodotovih priča: „Kako je Miltijad osvojio ostrvo Lemno“ i „Pelazgi napuštaju ostrvo“, iz Knjige VI, ERATO.

PELAZGI (1)

U ovoj priči, a biće reč o narodu koji je živeo na prostoru gde su vladali BEL I ONIA, nazvan od strane drugih (okolnih naroda) kao PELAZGI, PELASTI, PELAZI, PELAGI sa posebnim osvrtom na ono što su drugi rekli o njima, da bi u nastavku priče saznali šta su stvarno bili.

PRAistorijski narod PELAZGI (Πελασγοί), fragmentarno se spominje kao saveznik Troje u (H)OMERovom epu  (ILIADA, II,840-843) i da je njihov vrhovni bog DODON, a da je Tesalijski grad ARGOS – pelazgijski (Ib., II.681). Odisej priča Penelopi, da na Kritu govore pelazgijskim jezikom (Odiseja,XIX,177). Iz Homerovih epova, može se izvesti zaključak da su Pelazgi nastanjivali prostor u Epiru, Tesaliji, na Kritu, a možda i u Maloj Aziji. Hesiod ih smešta i u Arkadiji, pri tome navodi da su oni isti kao i stanovnici Peloponeza, jer su isto tako, za razliku od drugih (grčkih) plemena sačuvali primitivnost i nekulturu. Hesiod, autor epa Danaide, navodi da je Pelazg, Likaonov otac, a da je to i Palajhton i da su oni sa peloponeskog Argosa.  Heketaj, navodi da su Pelazgi stvorili drevne atinske stene oko Akropolja (Πελασγικόν), a da su Atinjani njima ustupili Himet, a da su kasnije napustili Atiku, i da su prešli na Lemnos i Imbros i te da su  u V veku p.n.e.  tamo bili. Ako su za Heketa, Pelazgi bili varvari, za Herodota su oni Grci (II,51), i bili su proterani sa Atike, od Atinjana, tako da su prešli  na ostrvo Lemnos, u Plakiji i Skilaki. Herodot smatra da su Jonci, Atinjani, Eolci, Arkadijci, Argosci i dr. pelazgijska plemena.

Helanik tvrdi da su Pelazgi varvarski narod, koji živi na Pelopenezu (Argosu) pre nego što su stvoreni Danajci, a kad su ovi stvoreni, Pelazgi su napustili Pelopenez i zajedno sa svojim carem Pelazgom prešli za Tesaliju, da bi se zadržali sve dok se nije stvorio neki novi narod nazvan Jelinski. Devkalion Pitijski tvrdi da su Jelini potisnuli Pelazge iz Tesalije i da su se oni nakon toga prebacili na Apeninsko poluostrovo, gde su stvorili Etrurce. Tukidid i Eshil smatraju da su Pelazgi pretci Elina ( Jelina, HELena). Tukidid u svojoj Istoriji (I,3,2) za ovaj prostor tvrdi da se pre trojanskih ratova nije zvao Grčka, i da je bio naseljen pelaškim plemenima. Efor je slično Helaniku, smatrao Pelopones (Arkadia) pelaškom domovinom, i pretpostavljao je da se ceo poluostrov zvao Pelazgia i da su Pelazgi bili ratnički narod, te da su preduzimali pohode na okolni prostor (EPIR, Tesaliju i Krit) i da je bilo očigledno njihovo prisustvo.

Istoričari iz 19 veka, nisu jedinstveni u viđenju Pelazga, tako jedni smatraju da su Pelazgi opšti naziv naroda koji je naseljavao do istorijsku Grčku, i da nemaju ništa sa Jelinima, drugi priznaju da su oni poseban narod bez znakova nacionalnosti, a treći određuju njih etnografski, i smatraju ih da su i Jelini i varvari.

Nemački istoričari prednjače u proučavanju Pelazga i postoji obimna literatura koja obrađuje ovu temu („Lehrbuch der Griechischen Antiquitäten“, Том 1,1855. Karl Friedrich Hermann; „Griechische Geschichte", I т., 1885, Adolf Holm; "Forschungen zur Alten Geschichte" (I т., 1892); Meyer, Ed.; "Griechische Stadt ", т. I, H.Thumser; "Griechische Geschichte" , 1893.Karl Julius Beloch; „Les populations primitives de la Grèce: Pélasges, Lélèges, Cariens, Hellènes“. Paris 1891, Francotte, Henri).

Istoričari iz novijeg vremena, u 20 veku, u proučavanju i tumačenju daleke prošlosti, čine pokušaj da ovu problematiku bolje protumače, iz tog razloga i osnivaju Pelazgologiju, savremenu nauku o Pelazgima. Najveći doprinos u ovome dali su u svojim pionirskim radovima Kretchmer (1892, 1896 i 1925), Thomsen (1899), Bruck (1933), Georgiev (1941-45 i 1972), Windekens (1952), Chadwick (1967 i 1973), Chadwick i Ventris (1973), Schachermeyer (1964), Mellaart (1966) i drugi. Od grčkih glosologa, posebno su angažovani Hatzidakis (1882, 1905, 1915, 1924), Sakelariou (1977), Mpaminioti (1986) i drugi.

Značajan doprinos ovoj problematici sa našeg prostora dali su Dr. Niko Županić „Tragom za Pelazgima“, Narodna starina 1, 1922 i Milan Budimir „ O Ilijadi i njenom pesniku“, 1940., Kolarčev Narodni Univerzitet.

Iz ovog pregleda, kratkog osvrta na dela iz antičkih vremena i radova učenog sveta za poslednja dva veka, može se izvući samo jedan jedini zaključak da su Pelazgi, narod, koji je bio pre svih naroda, da je bio anacionalan, nenasilan, pismen, vešt u građenju megalitskih objekata, ali sa velikim znanjem vezanim i za obradu zemlje. Činjenica da su od njih nastali Elini i Etrurci, kaže da su se mešali sa pridošlim ili zatečenim plemenima, što ukazuje da su rado prihvatali uljeze i došljake i nisu se plašili njihove naravi, jer su bili i ratnici. Međutim, šta su bili, ko su bili, odakle su došli ostaje enigma do današnjih dana.

Da bi dao odgovor na ova pitanja, potrebno je  rastumačiti značenje njihovog imena. U bliskoj i dalekoj prošlosti što je i činjeno ali neuspešno. Na pitanje kako su Pelasti ili Pelazgi dobili ime, najčešći odgovor je po caru Pelazgu ili Pelegu ili Pelagonu, a na pitanje ko je bio Peleg, odgovor je: on je bio sin ili otac od nekog božanstva i tako u krug, ili narod je dobio ime po reci , a na pitanje kako je dobila ime reka, odgovor je po narodu koji je tu živeo. Ovakvu bezsmislenost u tumačenju naziva i tumačenje porekla Pelazga nemačke lingvističke škole između dva svetska rata bila je pretpostavka da se zajednička pradomovina nalazila na tlu sadašnje Nemačke, pa da su Germani najčistija rasa. Ovakvim tumačenjima suprostavio se je Milan Budimir, profesor klasične filologije, koji je dokazao da su antički Pelazgi, bili najstariji narod naseljen na širem području od Apeninskog poluostrva, preko Balkana i Male Azije, sve do Palestine. Lingvisički metod koji je koristio kako bi potvrdio takvu tezu je tumačenje, pre svega, etnonima drevnih Pelazga, koje je nalazio sačuvane u različitim formama u toponomastici širom Balkanskog poluostrva. On je bio jedan od retkih, a možda i jedini koji je pravilno sagledao, bez obzira na izgubljeni vid, daleku prošlost prostora o kome je reč. Značenje imena Pelazg, ili kako on kaže Pelast nisam pronašao u dostupnoj meni literaturi, obimnog njegovog dela, ali jedan citat iz njegove studije „ O Ilijadi i njenom pesniku“, posredno ukazuje na jedan trag, koji daje odgovor na pitanje šta znači naziv PELAZG, ali ne samo to već i na uzroke Trojanskog rata.

„Još pre 40 stoleća bila je živa suvozemna i pomorska trgovina u balkansko-anatolskoj oblasti. Male lađe, koje su se držale pretežno obale, išle su iz Misira i Sirije, sa Kipra i Krita preko Dardanela kroz Bospor prema ušću Dunava i Dnjepra. Divljim severnjacima dovozile su se izrađevine radinog i naprednijeg zanata po anadolskim i mediteranskim gradovima i uzimali u zamenu zlato i ćilibar, a docnije i zlatno žito cinober, čija je cena bila ravna zlatu. Ove male lađice sa svojim teškim tovarom nisu mogle ući u Dardanele, ili Helespont, na čijoj istočnoj obali stajaše tvrdi grad Ilij ili Troja, ako je hladna struja sa severa bila malo jača. Morali su robu istovarivati i preneti suvim putem ispred trojanskog grada. Kralj u tom gradu naplaćivao je za taj prolaz visoku carinu i tako se silno obogatio. Kažu da je bio najbogatiji čovek na svetu u ono staro doba. Imao je mnogo dece, samih sinova je bilo pedeset, među njima i Paris. Caru kažu vračevi da će mu taj sin upropastiti carevinu kad naraste. Stoga car pošalje slugu sa mališanom na planinu da dete ostavi zverima. Ali se nađe neka mečka koja dete otpoče dojiti. Dete brzo naraste i silno ojača, postane čobanin i prozovu ga ostali Aleksandrom, tj. „Međedovićem“. Zbog neke svađe sa čobanima dođe na suđenje pred cara, svog oca, koji po nekoj belezi pozna sina i zavoli.“

Iz citata mogu se izvući nekoliko činjenica: da se u prostoru Belog mora odvijala živa suvozemna i pomorska trgovina, da su Pelazgi na BOSPORU imali kontolni punkt, carinski grad i da su kontrolisali kretanje ljudi i dobara između Evrope i Azije i da je upravo ta kontrola bila uzrok desetogodišnjeg rata i veoma značajno za ovu priču da su pelaška deca po rođenju bila obeležavana nekim znakom (belegom).

Herodot u svojoj Istoriji (Knjiga 5 .Terpsihora. Megabazova osvajanja u Evropi.) u priči “ Običaji u Trakiji „ u pasusu 6 navodi: „ ....Tetoviranje je kod njih znak plemstva, a onaj koji nije tetoviran potiče iz prostog staleža. ....“ . Na osnovu izrečenog možemo zaključiti da su BEL i ONIA, iz nekih razloga obeležavali BELEGOM, znakom, simbolom svoju decu odmah po rođenju.

Obeležavanje, pisanje na koži, a i ukrašavanje tela potvrđeno je i arheološkim nalazima, tako је na slici  prikazana tračka Menada – nimfa, kod koje se na rukama i na nozi ističu cik-cak crte, tačkaste linije i jedan motiv u obliku cveta, a možda i Sunca.

Obeležavanje određenim znacima, simbolima nije karakteristika samo tračkog naroda, koga je poznavao i otac Istorije, a i sam je pripadao njima, već i narodu koji je živeo i mnogo ranije na tom prostoru, u savremenoj Istoriji poznat kao Vinčanska kultura. Tako, figurine  iz vremena kulta majke 

razasute širom Balkana u arheoškim nalazištima Vinčanske kulture od pre 8500 godina, bile su ukrašene BELEZIMA , što znači da su se i žene iz koje kakvih razloga obeležavale. Da se ova tradicija održala i do današnjih dana, a u bliskoj prošlosti je bila izražena na određenom prostoru Balkana, ukazuju slika i priče o svemu tome (vidi ovde).

Međutim, ovo što je rečeno, da ne bi bila samo jedna interesantna priča ili plod spekulacija, moje a i onih koji su otkrili i dokazali, su dokazi iz današnjih dana (1991.g.) je pronalazak ledene neolitske mumije, čoveka od pre 5300 godina. OTCI (Ötzi) su nazvali njega, po planini koja se zove Ötztal Alps ( Alpi Venoste) a koji na različitim mestima na koži  ima nedvosmislene tragove tetoviranja pigmentima tamnoplave boje: grupa paralelnih linija blizu lumbalnog pršljena i oko gležnjeva, a i krst sa unutrašnje strane kolena. Namena ovih tragova ( belega) nije jasan, pretpostavlja se da su značili etničku pripadnost ili osobeni znak.

Da je ovaj drevni običaj bio praksa kod naroda, koji je naseljavao Evropu govori i otkriće skitske grobnice u Sibiru starosti oko 2500 god., u kojoj je nađena dobro očuvana mumija mlade žene, nazvane „ Ledena princeza“. Ona je imala tetovaže po rukama i bila je okružena skeletima šest konja, što govori da je bila plemićkog roda.

Iz svega ovog dosada rečenog, može, za sada, da se da jedan nedvosmisleni zaključak: da je stari narod sa imenom PELAZGI, nabrojanim dokazima u širem regionu od davnina da današnjih dana, imao običaj da svoje pripadnike obeležava ili ukrašava određenim znacima – simbolima (BELEZIMA, BELEGAMA).  Kako su do naših dana informacije o njima došle od strane grčkih pisaca, a poznato je da nisu mogli da izgovore sve glasove, a posebno glas B, koga su menjali sa P ili jednostavno ispustali iz izgovora pojedinih reči.

Postoji velika verovatnoća da je prastari narod  PELAZGI, koji je imao običaj da svoje pripadnike obeležava, nazvan (zbog zamene B sa P , BELEGI --> PELEGI -->PELEŽI -->) PELEZGI. Međutim, tumačenje naziva BELEG ili BELEGA može značiti i od BELa znak, a taj znak se dobija alatkom zvanom BELEGIA s kojom se GREBE, GRABulji koža. Uočavamo da kod naziva poljoprivredne alatke GRABulja koja GREBe travu, da je glas A zamenio E što znači da naziv PELEZGI zamenom E sa  A može da zvuči PELAZGI.

Ove lingvističke transformacije, možda su dale odgovor na naziv prastarog naroda, koji je živeo na prostoru BALKANA, ali ne i konačan odgovor na pitanje ko su bili PELAZGI ili kako ih BUDIMIR ( proBUDeni OMIR- HOMER) nazva PELASTIMA.