JEZERO PRASIAS - PRASINA(2)

.... NASTAVLJA SE

U prethodnom postu ispričan je način gradnje stanova na jezeru, opisan je sistem, koji su Prasinci koristili da bi zaštiili naselje od požara, i koja je bila uloga biljke sada zvana čuvarkuće u svemu tome.

Međutim, nije samo čuvarkuća pomogla da se zaštiti naselje od namere, koju su imali Persijanci. 

Stanovnici na jezeru bili su obezbeđeni tokom cele godine da zveri i nenadni „gosti“ nesmetano ugroze njihovu sigurnost i udobnost života, jer su potoci koji napajaju jezero i izvori u njemu bili topli, tako da nisu dozvoljavali da se jezero zamrzne.

Oko jezera postojala je još jedna nepremostiva prepreka, koja je bila presudna za zaštitu Prasinaca i za krah Persijske vojske. Obala jezera je bila močvarna i puna živog blata, tako da je uzani most o kome priča Herodot bila jedina veza sa obalom. Močvarna obala i živo blato u njoj, onemogućilo je korišćenje čamaca a samim tim i osvajanje naselja sa obale.

To što su Prasinci smislili da izgrade svoje stanove na stubovima iznad jezera, što su izabrali takvo jezero, koje se nije zamrzavalo zimi, koje je imalo močvarnu obalu sa živim blatom i što su koristili biljku čuvarkuću na krovovima za zaštitu od kiše i vatre ukazuje da su živeli u skladu sa prirodom i da su posedovali visoku intelegenciju.

Jedan od glavnih ciljeva ovih priča je da se odgonetne položaj i savremeni naziv jezera iz Herodotove priče o Preseljavanju Peonaca, pod nazivom Prasias ili Prasiadas, a u duhu naših jezičkih pravila i u daljim pričama koristiće se  naziv jezero Prasina, ali možda još bolje Prasinsko jezero.

U bliskoj prošlosti bilo je pokušaja da se odgonetne položaj jezera i njen savremeni naziv, kao i značenje reči Prasi, ali su to bili samo pokušaji sa vidnim neuspehom. Tako grčki poznavaoci Herodota i njegove istorije tvrde da se to jezero zove Kerkina, na reci Strumi (u prošlosti Strimon) i da je dobilo ime po zelenoj boji koje ima, a da se zeleno na njihovom jeziku kaže prasinos, i kao primer navode prasin luk (prazi luk), drugi grčki naučnici tvrde da je to Dojransko jezero, u čemu se slažu i makedonski. Međutim, bugarski poznavoci Herodota tzv. trakolozi tvrde da je to sadašnje jezero Butkovo, a da je jezero Prasias dobilo ime od reči praskati (prskati, umivati se). Ovi pokušaji nisu urodili plodom jer je Herodot, kad je pisao istoriju uneo dosta zbrke, a stil pisanja mu je bio takav da dovede čitaoca u zabunu.

Da bi razrešili značenje imena jezera, položaj jezera i ime jezera, čiji se naziv sa izvesnom metatezom zadržao i do danas potrebno je izvršiti analizu priče o Persijskim izaslanicima u Makedoniji. Iz priče saznajemo da su Perdikini potomci Aminta i njegov sin Aleksandar kovali novac, da su primili Persijance, koji su tražili zemlju i vodu za Daria, u značenju da se predaju i da priznaju Daria za vladara, kao i njihov odgovor, jer su poštovali svoje majke i sestre i da su sačuvali njihovu čast.

Činjenica da su kovali novac i da su imali bogat rudnik srebra ukazuje da su Perdika i njegovi potomci imali državu iz davnih vremena, koja je neprekidno trajala nekoliko generacija, jer je za kovanje novca i izdvajanje srebra iz drugih ruda bilo potrebno znanje i veština, koje se nije sticalo preko noći. Sledeća činjenica da su primili Persijske izaslanike ukazuje da su Persijanci izgubili rat u i oko Prasinskog jezera, njihovo pogubljenje govori da su u toj borbi sedam glavešina Darijeve vojske, koje je poslao Megabaz, bili zarobljeni. Poznato nam je iz prošlosti da su samo poraženi dolazili kod pobednika da traže mir i milost pobednika. Činjenica da je Aleksandar smislio lukavstvo preobukom mladića u žensku odeždu, govori da je borba bila takva da Prasinci nisu koristili oružje već klopku u koju se je zaglibila Darijeva vojska. Kako je izgledala klopka možemo samo zamisliti, a pomoći će nam činjenica da su Prasinci bili intelegentni ljudi, i da su voleli bezbedan i siguran život još iz nezapamćenih vremena, a to je da su kamuflirali pristup do naselja i navukli Darijevu vojsku na močvarno tlo oko naselja, iz koje nije bilo mogućnosti za povratak.
Na osnovu ove analize i nabrojanih činjenica može se izvući zaključak, da je na prostoru oko jezera, a možda i na samom jezeru bila skoncentrisana vlast, koja je upravljala prostorom gde su boravili BEL i ONIA. a samim tim i državu. Ova država imala je dinastiju i kovnicu novca, imala je i pismo što se i vidi na aversu novca, koji su kovali a i organizovanu vojsku, koja je branila taj prostor. 

U narednoj priči biće reči o nastanku jezera i klimatskim promenama od najdavnijih vremena do skorašnjih dana, a u pričama koje će slediti nakon demistifikacije imena i određivanja položaja biće obrađene neke legende vezane za jezero i okolinu.

NASTAVIĆE SE ...

JEZERO PRASIAS - PRASINA (1)

U  prethodnim pričama definisan je položaj planine Orbel, protumačen je naziv planine Orel Bel (Beli Orao ) i njen savremeni naziv Bele Vode. Iz Herodotove priče o Persijskim izaslanicima saznajemo da je jezero PRASI(as) ili PRASI(ada) bilo blizu nekog rudnika srebra i planine DISOR(on) i da se posle ove planine nalazi Makedonia. Podatak da su stanovnici jezera dovozili kolje sa planine Orel Bel, ukazuje da je jezero bilo relativno blizu (volovskom zapregom  dva dana).

Za odgonetanje položaja jezera Prasias potrebno je koristeći Herodotovu priču, a ona daje oskudne podatke, rekonstruisati naselje u kome su živeli stanovnici jezera. Iz njegove priče zna se da su njihove kuće bile na skelama, koje su ležale na kolju, i da su imali jedan uzani most za vezu sa kopnom. Nije dao opis naselja, ali je takvo naselje okrivio za neuspeh persijske vojske. Naime, priča kako se Prasinci hrane ribom, i postupak lovljenja ribe, i toliko ima ribe da njime hrane konje i volove. Posredno nam stavlja do znanja, da su Prasinci mogli da opstanu u naselju, koje je bilo zaštićeno vodom od zveri i neprijatelja, i da nije bilo moguće da Persijanci preduzmu taktiku opsade. Nemoguće je da Persijanci nisu znali za korišćenje čamaca, jer su već koristili brodove u Belom i  Crnom moru za osvajanja. Mogli su i strelama dopru do naselja, i time da upale naselje, ali to i da su pokušali nije im uspelo. Možda bi neko rekao da je naselje bilo daleko od obale, a onda dal bi bio praktičan za stanovnike uzani most, koji je daleko od obale.  Činjenice da je njihovo naselje bilo otporno na vatru, jer Persijanci nisu uspeli da ga upale poslužiće da se izvrši delimična rekonstrukcija njihovog naselja i kuća. Prvo uzani most je bio u širini njihovih kola. Drugo, skela i most su bili poplačani kamenjem i zemljom, i ograđeni ogradom, koja je bila pričvršćena drvenim klinovima. Kuće su bile sa elipsastom osnovom i ognjištem u sredini, zidovi – pletare omazane blatom u visini konja, jer su i konji, volovi, koze i ovce bili u jednom delu zajedničke prostorije, koja je bila samo ograđena pletarom. Pod je imao „postiljku“ od pletenog pruća izmazana zemljom, a ognjište je bilo od kamena sa ođakom od pletare, koji se širi prema vrhu. Imali su obično jedna a ponekad i dvoja vrata, a na zidovima umesto prozora tzv. procepi. Tavan nisu imali a krov je pravljen tako što su prvo stavljali grede koje su pri vrhu imale račve, i to tri sa jedne strane i tri sa druge strane, oslonjene na zid od kamenja u donjem delu. Takve grede su opletali tankim i dugačkim granama, na koje su postavljali omazane pletare, a na njima su sadili biljku zvanu čuvarkuće (лат. Sempervivum tectorum). Upravo je ta biljka sa rozetkastim listovima otporna na sušu i mraz, štitila od kiše i čuvala kuću od vatre kao što se veruje i danas. Po zelenoj boji koji ima, celo naselje a nije bilo malo, bilo je zelene boje. Tako su i Grci, a nije jedina reč koju su pozajmili od svojih domaćina prihvatili da označe zelenu boju, a da pri tome neznaju šta ona znači, dakle  PRASINOS (πράσινος ) na grčkom znači zeleno.

NASTAVIĆE SE ...

JEZERO PRASIAS - PERSIJSKI IZASLANICI U MAKEDONIJI

Na osnovu Herodotove priče o " Preseljavanju Peonaca u Aziju", saznali smo da su se jedino stanovnici oko jezera Prasias i oni oko Panagejske planine suprostavili Persijancima pod komandom Megabaza. Stanovnici oko Panagejske planine i lokacija planine Panagej nema neki značaj za određivanje lokacije jezera Prasias, pa neće biti predmet razmatranja. Međutim, sledeća Herodotova priča ( Persijski izaslanici u Makedoniji ( iz Knjige V pod nazivom Terpsihora ), daje nam bliže geografske podatke o jezeru Prasias:

17) Zarobljeni Peonci budu odvedeni u Aziju, a kad je Megabaz pokorio Peonce pošalje u  Makedoniju izaslanstvo od sedam najuglednijih Persijanaca, koji su posle njega uživali najveći ugled u vojničkom logoru. Ovi budu poslani Aminti da u ime kralja Darija zatraže zemlju i vodu.  Makedonija se nalazi nedaleko od Prasijaskog jezera. Sa jezera se prvo dolazi u rudnik iz koga je Aleksandar dobijao dnevno po jedan talent srebra, a zatim kad se posle rudnika pređe planina Disoron, dolazi se u Makedoniju.

Ovaj deo (17) priče možda je dovoljan da bliže odredi položaj jezera Prasias, ali treba čuti celu priču o persijskim izaslanicima, kako bi u potpunosti shvatili ko su bili stanovnici jezera Prasias. 

18) Kad su persijski izaslanici tamo stigli i izašli pred Amintu, zatraže oni od njega za kralja Darija zemlju i vodu. Oni im dadu što su tražili i pozove ih da mu budu gosti, pa im priredi sjajan ručak i ugostio je Persijance što je bolje mogao. Kad su posle ručka sedeli i pili vino, Persijanci izjave:

                 „Prijatelju Makedonče, mi Persijanci imamo običaj da na svečani ručak dovodimo sa sobom i svoje žene i ljubaznice da sede sa nama. Pošto si nas tako lepo dočekao i tako sjajno ugostio, i dao kralju Dariju zemlju i vodu, možeš postupati i po ovom našem običaju.“

                  Na to odgovori Aminta:

                  „ Persijanci mi nemamo takvog običaja, nego su kod nas odvojeni muškarci od ženskih; a pošto ste vi gospodari i zahtevate ih, biće vam i ta želja ispunjena.“

                  Posle tih reči pošalje Aminta po žene. Kad su one na njegov poziv došle, sednu sve redom preko puta Persijanaca. Videvši lepe žene, Persijanci rekoše da to što je Aminta uradio tek nije pametno, jer bolje bi bilo da žene uopšte nisu dolazile; a ovako su došle, a nisu sele pored njih, nego preko puta njih, te moraju samo da pare oči. Aminta nije imao kud, te naredi ženama da sednu pored njih. Kad su ga poslušale i sele, Persijanci ih odmah počnu hvatati za grudi, jer su bili već pijani, a poneki su pokušali i da ih ljube.

19) Gledajući to, Aminta je bio miran, iako mu je bilo krivo, jer se jako bojao Persijanaca. Ali Amintin sin Aleksandar, koji je bio tu i sve to gledao, pošto je bio mlad i nije doživeo nikakvu nevolju, nije više mogao da se uzdrži, te zlovoljno reče Aminti:

„ Ti si oče, s obzirom na tvoju starost, možeš povući, i okani se pića, a ja ću ostati i dvoriću goste.“

Aminta primeti da se Aleksandar sprema da uradi nešto nepromišljeno, pa reče:

„Sine, vidim dobro šta hoćeš da uradiš u tvojoj ljutini; zato i hoćeš da me pošalješ da bi mogao da uradiš nešto nepromišljeno. Preklinjem te da ne preduzimaš ništa protiv tih ljudi i da nas ne upropašćuješ. Dakle, uzdrži se i zažmuri, a poslušaću te da odem.“

20) Kad ga je Aminta to zamolio i otišao, reče Aleksandar Persijancima:

„ Poštovani gosti, ove vam žene stoje potpuno na raspoloženju i možete ih, ako vam je po volji, sve ili pojedine od njih da obljubite. Vi samo dajte znak koji želite. A sada je skoro vreme da se ide na spavanje, a kako vidim, prilično ste se napili. Ove žene, ako vam je po volji, pustite da se operu, pa će vam se posle umivanja opet vratiti.“

Posle tih reči pošto su Persijanci na to pristali, pošalje on žene napolje u ženske odaje, a Aleksandar obuče isti toliki broj golobradih mladića u ženska odela, pa im svakom da nož i uvede ih unutra, pa kad je s njima ušao reče Persijancima:

„ Persijanci, mislim da ste kraljevski ugošćeni. Izneli smo pred vas što smo najbolje imali i mogli da nabavimo, a i ono što je najskupocenije od toga svega, nudimo vam još i svoje majke i sestre da se uverite da vam ukazujemo onakvo poštovanje kakvo vam i pripada i da bi mogli da javite vašem kralju kako vas je i za stolom i u krevetu lepo ugostio Helen, njegov namesnik u Makedoniji.“

Posle tih reči posadi on pored svakog Persijanca po jednog Makedonca preobučenog u žensko odelo. Ovi pak, čim su Persijanci pokušali da ih miluju poubijaju ih sve do jednog.

21) I tako su ovi platili glavom, i oni i njihova posluga; sa njima su, naime, došla i kola i posluga i sva mnogobrojna oprema; sve je to zajedno s njima iščezlo bez traga i glasa. Kratko vreme posle toga Persijanci povedu veliku istragu povodom tih ljudi, ali ih je Aleksandar umeo vešto da umiri, jer je dao mnogo novca i sestru, koja se zvala Gigeja šefu te istražne komisije, Persijancu Bubaru, i tako ga podmitio. Tako je stvar bila zataškana i prestala da se govori o pogibiji Persijanaca.

22) A da su ovi Perdikini potomci zaista Heleni, kao što to oni i sami tvrde, u to sam i ja ubeđen i dokazaću to malo kasnije, a, uostalom, priznali su ih kao takve i sudije na olimpijskim utakmicana. Kad je, naime,  Aleksandar došao u Olimpiju i hteo da se takmiči u trčanju, jer su tvrdili da u takmičenju mogu da uzmu učešće samo Heleni, a ne i varvari. Tada je Aleksandar dokazao da je Argejac i priznat je za Helena, a na utakmici je među prvima stigao na cilj. Eto, to se tako desilo.

Na osnovu ove Herodotove priče saznajemo za sigurno da su nedaleko od jezera Prasias došli izaslanici  persijskog vladara Daria, koje je poslao vojskovođa Megabaz . Da su stanovnici jezera Prasias imali vladare , i da je njihov vladar ( pravitel ) bio Aminta, a da je njegov sin Aleksandar imao rudnik srebra blizu jezera, a da se na tom putu, koji vodi od jezera Prasias, preko rudnika srebra pređe planina Disor ulazi u Makedoniju. Znači možemo zaključiti da se jezero Prasias, rudnik srebra, planina Disor i mesto ili grad gde su primljeni persijski izaslanici bili blizu Makedonije ali ne i u Makedoniji. Samo ime Makedonija govori o tome, jer su poklonici kulta majke - MAKE bili DO ONIA. O kultu majke (Mako, Make ili Makje) u nekoj drugoj priči.
Herodot ovde pravi zbrku sa imenima pripadnosti Aleksandra, prvo kaže da je on Peonac, iz okoline jezera Prasias, da se Makedonija nalazi kad se planina Disor pređe,  Amintu Persijanci oslovljavaju " Prijatelju Makedonče", Aleksadar za sebe kaže Persijancima:          " .. da javite vašem kralju kako vas je i za stolom i u krevetu lepo ugostio Helen, njegov namesnik u Makedoniji". Da bi na kraju priče izvodio dokaze da su Makedonci i Peonci varvari, a da su Perdikini potomci a i sam Aleksandar Heleni. 
Bez obzira na ove zbrke oko imena, do naših dana dolaze saznanja da su stanovnici oko jezera Prasias imali dinastiju i da su Perdika, njegov sin Aminta i unuk Aleksandar vladali tim prostorom i da je Aleksandar kovao novac, jer je dobijao po jedan talent ( 26Kg) srebra dnevno iz rudnika, a da je u Darijevo vreme bio njegov vazal - upravnik u Makedoniji. Činjenica da preduzima nešto nepromišljeno, po rečima njegovog oca Aminte, protiv Persijanaca i način na koji je to uradio, govori da je bio bezkompromisan i lukav čovek, pri čemu naglašava svoje lukavstvo rečima  " .... da ih je za stolom i u krevetu ugostio Helen". Znači da u ovom kontekstu reč Helen je epitet za lukavstvo, po čemu su bili Grci i poznati u starom svetu.
Etimologiju reči Helen, Helas ( Ελλάς ), Elada ( Ελλάδα ) i Grk ( Γραικός ) razjasnićemo u nekoj od priča kada dođe vreme.

JEZERO PRASIAS

Priča o jezeru Prasias tematski će biti podeljena u više nastavaka, a treba da da odgovore na mnogo pitanja:. Gde se jezero Prasias nalazi, koji je savremeni naziv, od kad ovde žive ljudi, kakva je bila njihova kultura, kakvi su bili običaji  itd. U prethodnim pričama ustanovili smo za sigurno, da se jezero Prasias nalazi u Peonii tamo gde vladaju Bel i Onia. Izvršena je lokacija planine Orbel, demistifikovano je značenje imena (Orel Bel) i utvrđen je savremeni naziv ( Bele Vode). Takođe smo saznali kroz priču o Božuru ( Peonii), da su stanovnici iz prostora gde vladaju Bel i Onia bili i lekari, a da su bili sposobni i da izleče bogove.

U ovoj priči, a valja se podsetiti Herodotove priče o " Preseljavanje Peonaca u Aziju " iz Knjige V pod nazivom Terpsihora, i to onog dela koji se odnosi na jezero Prasias i planinu Orbel.

16)                        Oni oko Pangejske planine i sa Prasijadskog jezera nisu uopšte pali Megabazu u ruke. On je, doduše, pokušao da pokori i one koji su stanovali na jezeru, i to ovako: usred jezera nalaze se drvene skele na visokom kolju, a pristup sa kopna omogućen je pomoću jednog uskog mosta. Kolje ispod skele nekad u staro vreme donosili su zajedno svi stanovnici naselja, a kasnije su stvorili ovakav običaj. Kad god je neki od njih uzimao jednu ženu, donosio bi iz planine, kojoj je bilo ime Orbel, po tri koca i stavio bi ih ispod skele; kod njih se svaki čovek mnogo puta ženi. Svaki ima na skeli po jednu kolibu u kojoj stanuje i iz koje kroz skelu vodi jedan otvor dole u jezero.Malu decu vezuju užetom za nogu bojeći se da se ne skotrljaju u jezero. Konje i goveda hrane ribom, a ribe ima toliko mnogo da, kad se kroz otvor spusti na užetu vrška u jezero i posle kraćeg vremena izvuče, bude puna puncata ribe. Ima dve vrste riba, od kojih se jedna zove „papraks“, a druga „“tilon“.

Herodotova priča o stanovnicima jezera Prasias daje nam oskudne podatke o samom jezeru. Iz njegove priče saznajemo: da je jezero bilo blizu planine Orbel, jer su stanovnici donosili kolje sa te planine za izgradnju svojih koliba na samom jezeru, kao i na postupak gradnje koliba i da su imali pristup sa kopna preko uskog mosta..Malu decu su vezivali užetom za nogu, bojeći se da se ne skotrljaju u jezero.Jezero je bilo bogato ribom, i da su svoje konje i volove hranili ribom.

Podatak da su decu vezivali užetom za nogu otkriva nam da je nejač bila u kolibama, dok su odrasli imali uobičajene aktivnosti, i da su stanovnici jezera Prasijas znali tehnologiju izrade užeta, odnosno da su gajili konoplju. Sa planine Orbel donosili su kolje, koje je korišćeno za izgradnju koliba - sojenica otkriva nam da je jezero Prasias bilo u neposrednoj blizini planine Orbel ( Orbelos ), da su koristili kolje od drveta, koje je sadržalo dosta smole, kako bi bilo otporno na truljenje i da je raslo na toj planini. Društvena zajednica stanovnika jezera je u početku bila ravnopravna ( svi su išli da donose kolje), zatim je bila poligamna ( imali po više žena),  a za svaku novu ženu, muž je donosio po tri koca sa planine Orbel. Kako žene nisu učestvovale u donošenju kolja sa planine ukazuje nam da su u njihovoj društvenoj organizaciji žene bile u podređenom položaju, dok su u proteklom vremenu bile ravnopravne, a možda i dominantne..

Podatak da su hranili konje i goveda ribom, ukazuje nam prvo, da su imali metodu pripitomljvanja goveda i konja, koja su u tom vremenu lutala prostorom u koji su obitavali, drugo, da je prostor bio bogat pašnjacima i vodom, treće, da su goveda koristili za vuču između ostalog i za vuču kolja sa planine Orbel i četvrto da su imali prevozno sredstvo (po mojoj proceni) zbog konfiguracije terena, saonice za prevoz kolja. Ako su koristili saonice to je podrazumevalo da je prostor oko njih, putevi kojim su se kretali do planine Orbel, bio pretežno pašnjački, odnosno bogat travom, što se i danas koristi u okolini jezera Prasijas.

Činjenica da su koristili ribu u ishrani daje nam osnovu da kažemo da su bili intelegentni, jer je poznato da korišćenje ribe u ishrani povećava intelektualni potencijal čoveka, što implicira da su stanovnici rano otkrili mnoge veštine i tehnologije, koje su im omogućile lakši život u uslovima koja su vladala u tom vremenu.

 Na osnovu ovoga možemo da pretpostavimo, da su stanovnici jezera Prasijas ovladali mnogim tehnologijama, koja su bila nedostupna drugim narodima, što zahteva jednu potpuniju analizu nego šio je bila do sada..

Stanovnici jezera Prasias znali su da izaberu mesto gde će da žive, prvo su izabrali da to bude na vodi, normalno iz bezbedonosnih razloga, drugo zbog surovih zimskih uslova, mesto gde je klima pogodna za život, a u letnjim uslovima prijatna. Da bi to ispunili, morali su da nađu jezero, koje je imalo tople izvore, kako ne bi imali potrebe za nekim drugim sistemom za grejanje i da bude jezero na dovoljnoj nadmorskoj visini kako se ne bi razvijali insekti poput komaraca.

Stanovnici jezera Prasijas znali su tehnologiju pripitomljavanja divljih životinja, jer se divlji bizoni živi  love teško,  zato što ne postoje tako jake mreže, koje mogu da izdrže njihovu silinu. Njihovi lovci su ih lovili tako, što su nalazili takva mesta, koja su dosta strma, ograđiivali su ih čvrstom i zdravom ogradom. Strmi i ravni deo pokrivali su sirovim odranim kožama, a ako nisu imali takve, onda su suve kože mazali uljem, da bi bile klizave. Posle toga bi najbolji jahači terali bizone, do takvog mesta, koje je opisano. Bizoni bi odmah skliznuli kod prvih koža i klizali bi do ravnog dela, gde bi ostali da leže. Četvtog ili petog dana, dok leže životinje od gladi i iznemoglosti, dolaze oni lovci, kojima je zanat pripitomljavanje. Oni hrane bizone ljuspama šišarki od borova, jer u tim okolnostima životinje ne mogu da prime neku drugu hranu, tada bi ih vezali konopcima i odvodili.

Pored ove tehnologije pripitomljavanja, zbog prevoza drveta i ostalih potrepština vezane za izgradnju utvrđenja i hramova posvećenih njihovim bogovima, izmislili su jaram i potkivanje, i sedlo za konje. Potkivanje je podrazumevalo da su prerađivali rudu i dobijali odgovarajuće metale. Prevoz kolja i kamena zahtevalo je da su imali mrežu puteva, koji su bili najčešće grebenom planina.

O stanovnicima jezera moglo bi se reći mnogo, ali za sada toliko, jer treba dati odgovore na događaj, koji se desio posle pobede, koju su izvojevali Persijanci, ali o tome u  priči: Jezero Prasias - Persijski izaslanici u Makedoniji ( iz Knjige V pod nazivom Terpsihora ):

ORBEL - GEOGRAFIJA

U prethodnoj priči ( ORBEL - PREGLED ) dao sam samo jedan kratak pregled knjiga napisanih u protekla dva veka i napora da se pronađe planina ORBEL(OS) iz Herodotove priče. Namera je da se u ovoj priči tačno locira položaj planine i njen savremeni naziv, ali pre toga daću jedan kratak pregled geografskih karata iz prošlosti, koje su mi bile dostupne a gde se spominje planina ORBEL. Doduše i Han je izvršio detaljnu analizu topografskih karata, i locirao planinu i bio na planini ORBEL(OS), što se vidi iz njegovih putopisa, ali iz nekih razloga to nije uzeto u obzir. Interesantno je napomenuti, a može biti i to razlog, da se knjiga sa istim naslovom, koju sam pronašao u biblioteci u Parizu razlikuje od one iz Berlina samo u delu, koji obrađuje lokaciju planine Orbel(os). O Hanu i njegovim putopisima, radovima i nesumnjivom doprinosu, koji je dao za prostor Peonije i u pozitivnom i negativnom smislu u nekoj drugoj priči kad dođe vreme.

U Ptolomejevoj Geografiji (vidi ovde), smatraju da ju je sastavio negde oko150 g.n.e. do naših dana došle su karte na kojima je prisutno ime planine  mo ns. Orbelus(lat.)  Sl1.

Sl.1

a na istoj karti, ali od drugog izdavača to isto samo malo bolje i dodata je oblast Orbelie Sl.2.

Sl.2

Postoje i druge karte, kao što je ova sa Sl. 3 iz 1859. gde je označena Egrisu Dag kao Orbelus, ali i i taj prostor oko Orbela kao Balkan, odnosno kao Hemus.

Sl.3 Karta Balkana iz 1859 J. Scheda

Egrisu Dag je turski naziv za planinu Orbel, normalno da je tu i Egri Palanka (Kriva Palanka)

Sl.4  Karta  Turske iz  1845.

Međutim, na karti Turske iz  1845. (Sl.4)  pored Egrisu Dag je i planina Argentaro (Srebrena planina), za koju smatraju da je planina Orbelos.

Ovaj prostor za geografe , kartografe i putopisce iz tog vremena  bio je nepoznat, tako da su često u kartama unosili neproverene čak i pogrešne podatke.

Sl.5 Kiepertova karta iz 1853.

Hajnrih Kipert, čuveni nemački geograf  i kartograf, za račun carskog dvora,  premerava prostor Otomanskog carstva i na svojoj karti ne uspeva da unese lokaciju planine Orbel, smatra da je to tzv. Kurbecka planina sa vrhom Spash, unosi i planinu sa imenom Egrisu Dag a da pri tome nije bio svestan da je to planina Orbel. Za Kiperta prostor između Kurbecke planine (Besna Kobila), Egrisu Dag (Orbel) i na sever do planine Snegpole (Vrtop) pretstavljena je belinom i bila je terra incognita ne samo za svet, već i za Bugarsku i Srbiju. Austrijski generalni štab 1876. izdao je veliku kartu balkanskog prostora, ali je iz tog prostora označio samo po neko selo, a reke samo tačkama. Nakon Berlinskog kongresa, međunarodna komisija postavila je granice između Kneževine Srbije i Knjažestva Bugarske, pa je profesor Kipert izradio detalniju kartu, ali je samo označio reke i sela oko granice, a unutrašnjost postaje poznata tek posle izrade ruske karte iz 1884.( Sl.6).

Sl.6 Detaljna karta Knjaževstva Bugarske iz 1884.

Ruska karta detaljno prikazuje prostor, koji je bio dugo terra incognito, na njoj su do detalja unešeni nazivi sela, reka, potoka i planina. Tako da je na ovoj karti obeležena planina Doganica sa vrhom Golem Vrh, a po njenom grebenu bila je granica sa Turskom (Kosovskim vilaetom). Na istočnim padinama planine razmešteno je selo istog imena kao i planina. Meštani sela Doganica, u tursko vreme bili su poznati po pripitomljavanju orlova i sokola i njihovo uvežbavanje za lov, pa su ih Turci zvali dogandžije. 

Sl.7 Đeneral štabna karta Srbije

Planina Orbel je i na đeneral-štabnoj karti Srbije Sl.7 iz 1893. označena kao Doganovska pl, slično je i sa Austrougarskom kartom iz  1910.

Nameće se jedno pitanje: zašto je interes istraživača prestao krajem 19. veka da se pronađe i locira planina iz Herodotove priče, ali o tome u nekoj priči kad dođe vreme.  

Na topografskoj karti sa Sl.8 savremeni topografi ne obeležavaju planinu nikakvim imenom, navode sve vrhove, obeležavaju sve reke, potoke i izvore kao i naseljena mesta, ali od imena ni traga. 

Sl.8 Topografska karta  Srbije  1: 25000 iz 1971.

Planinu Orbel kako su je nekad zvali, koja je kroz prohujalo vreme bila zaboravljena, jedna je od najlepših planina, koju sam pohodio  (vidi ovde), meštani je zovu Bele Vode. O planini, njenom opisu i značenju Belog sam rekao dosta u prethodnim pričama. Ime bele vode ima značenje sveto mesto. O tome da meštani nisu zaboravili boga jedinoga Belog, svedoči freska u crkvi Sveti Georgije u selu Žeravino, na kojoj je prikazan SAVAOT ( sve otac ili sav otac ili svima otac), BOG BEL (BAL, B'L, VAL, PAL ...) sa svojim heruvinima obučeni u plaštu sa orlovim perjem (Sl. 9), koji su po značenju na istom nivou kao i beli orlovi u staro vreme..

Sl. 9 Beli Bog ili Gospod SAVAOT

Od svih vrhova koje ima planina Bele Vode (ORBEL) treba istaći vrh Anište, sadašnje tumačenje reči je da je to mesto nekad bilo carski letnjikovac, što nije isključeno. Međutim, u staro vreme tu je boravio Bog Neba koga su zvali AN, a bog BAL je bio Kao AN,  i bog BEL jeste bio i nebeski bog. Od BAL K(ao) AN nastade BALKAN, pa nije čudno da je na karti sa Sl.3 Karta Balkana iz 1859, J. Scheda tačno locirao prostor Balkana. Znači prostor gde su boravili BEL i ONIA (PEONIA) i gde je BEL ili BAL bio isto kao i nebeski bog AN (BALKAN), isti prostor u zavisnosti od vremena i plemenskog roda, koji je boravio, dolazio ili prolazio tim prostorom.

U ovoj priči određen je geografski položaj svete planine ORBEL, njeno sadašnje ime BELE VODE, odakle su stanovnici jezera Prasias dovozili kolje za izgradnju svojih koliba.

U narednoj priči vratiću se na priču POČETAK, Herodotovu priču o "Preseljavanju Peonaca", kako bi izvršili analizu te priče u cilju odgonetanja imena i lokacije jezera Prasias.

ORBEL - PREGLED

Prostor gde su boravili BEL i ONIA ( PEONIA),  bio je od posebnog interesovanja za pismene ljude iz prošlosti. Tako o njemu pišu Aristotel, Herodot, Strabon, Tukidid …iz antičkih vremena, a iz bliske prošlosti: Martin Segon (istaknuti humanista s kraja 15 veka, sin Jovana Sagonisa iz Kotora), nemački putopisac Ami Bue, austrijski konzul Johan Georg von Hahn,

Aristotel opisuje floru i faunu u tom prostoru, pri čemu navodi da po šumama u planinama žive lavovi, risovi i bizoni, a u reci Strimon (Struma)  jegulje. Herodot piše da su iz šuma Orbelosa stanovnici jezera Prasias dovozili drva za svoje kolibe. Strabon nam daje informacije da se u  zemlji Paraorbelia ( Orbelova zemlja) nalaze antički gradovi : Aleksandropolis, Desudaba, Garesk, ... . Pomponije Mela (44.ne) kaže: u unutašnjosti Trakije postoje tri planine Hemus, Rodopa i Orbelos. Trideset godina kasnije, pri opisu Makedonije, Plinije Stari ukazuje na tri planine, među kojima je i Orbelos. Za planinu između reka Strimon i Nestos piše i Tukidid (454. p.n.e.) i kaže da je to Orbelia.

Postavlja se pitanje, zašto u savremenoj geografiji ovo ime nije zauzelo svoje mesto, već se zadnjih dvesta godina vodi polemika oko lokacije ove zagonetne i mistične planine. Ljudi od nauke iz Bugarske, tvrde da je to Pirin, iz Makedonije da je to Belasica, pa Osogovo. Odgovor na ovo pitanje zalazi u sferu politike, koju vodi Austrougarsko carstvo prema tada već oslabljenom Turskom carstvu. O apetitima i metodologiji Beča da zavlada tim prostorom u nekoj drugoj priči, a sada u ovoj priči da dam jedan kratak pregled, koji su dali istraživači u 19 veku.

Nemački putopisac i geolog, Ami Bue putuje ovim prostorima i locira nekoliko planina (Kurbecku, Širenu, Snegpole), ali nije siguran gde je tačno Orbelos. Tako na Kiepertovoj karti iz 1853. nalazimo Kurbetcku planinu sa vrhom Spach , Egrisu Dagh, Snegpole i Dowanicu. Na karti Balkana( J. Scheda) iz 1859. data je planina Egrisu Dagh (Orbellus), severno od Egri Palanke (Krive Palanke).

Francuski putopisac i diplomata, baron Felix De Beaujour, putuje u Tursku 1816., u svojoj knjizi Voyage militaire dans l'empire Ottoman(1829) navodi i locira planinu Orbelos (str.100,209,210,211,231,232,359), u kontekstu opisa Grčke, Makedonije i mogućih vojnih puteva. U izveštaju navodi (str.359): da su najpogodniji prelazi između Skardosa i Orbelosa, kao i između Orbelosa i Hemusa.

Nemački putopisac, poznat po putovanjima po Africi, Heinrich Barth putuje u jesen 1862. , u evropskom delu Turske. Svoje putovanje od Ruščuka preko Filipopla, Rilskog manastira, Bitolja do Soluna je opisao u knjizi Reise durch das innere der Europäischen Türkei,1864, u drugom odeljku ( Zweiter Abschnitt: Hoch-Bulgarien oder Alt-Päonien . 59—140), gde ovaj deo Bugarske naziva i Starom Peoniom. Boraveći u Rilskom manastiru od monaha saznaje da je planina Rila, antički Orbelos, ali navodi da je ovaj pogled definitivno pogrešan i da će se na ovo pitanje osvrnuti na nekom drugom mestu.(str.89).

Grupa autora u knjizi Europa und seine Bewohner: ein Hand-und Lesebuch für alle Stände ..., Band 4, 1836. na strani 92 daju opis kjustendilskog sanđaka i napominju da se u njenom severnom delu nalazi srebrom bogata Egrisu Dag, koja se Orbelus nekad zvala. 

U knjizi kapitana Bendereva „ Военная география и статистика Македонии и соседних с ней областей Балканского полуострова. 1890.“ dat je opis planine Orbelos i okolnih planina i masiva  na stranicama od 183 do 189.

Ovaj pregled bio bi siromašan, nepotpun i možda bi izazvao nedoumice kod čitatelja da nije ove knjige, koja daje mnoge odgovore na položaj planine OR('L)BEL. 
Naredna priča ima za cilj da odredi lokaciju planine OR'L BEL ili  BEL OREL (BELI ORAO) kako bi sada savremeni PEONCI ovu planinu zvali. 
O peonskom jeziku i njihovom pismu, koje neprekidno traje već više od 2500 hiljade godina u nekim pričama kada dođu na red.

ORBEL - IME

U prethodnim pričama ustanovili smo da su Peonci bili ustvari stanovnici prostora u kome su vladali božanstva BEL i ONIJA, da je Bel bio vrhovni bog. Takođe smo saznali da se Belovo ime pojavlju je u prostoru i vremenu pod raznim imenima (BAAL, PEL, PAL, B'L, BOL, VAL itd) u zavisnosti od osobenih karakteristika pojedinih naroda.

U ovoj priči biće izvršena analizira Herodotove priče "Preseljavanje peonaca " (vidi post "POČETAK" )  i to samo onaj deo, koji se odnosi na stanovnike jezera PRASIAS, koji su sa planine ORBELOS dovozili kolje za izgradnju svojih stanova na jezeru.

Temeljita analiza reči Orbelos( Όρβηλος ) zahteva prvo da utvrdimo njeno značenje iz vremena kad je Herodot pisao Istoriju, drugo da se odredi njen geografski položaj i da se utvrdi veza sa savremenim nazivom.

Kako Grci na svaku reč, pozajmljenu od Pelaga dodaju nastavke OS, AS ili IS izostavićemo taj nastavak i u daljem razmatranju analiziraćemo samo reč ORBEL. Odmah uočavamo da je to dvosložna reč sastavljena od reči OR i BEL. Većina analitičara smatra da prva reč ima značenje planine, na grčkom OROS, i da značenje reči može da se protumači kao Planina Belos. Međutim, može ako se izbaci nastavak OS i da ima značenje Belova planina. Kod dvosložnih reči, kao što je ovde slučaj, možemo pretpostaviti da  je glas L ispušten, to smo i utvrdili i kod reči BE(L)ONIJA, pa ako se doda glas L, dobija se ORL. Prilikom izgovora ove reči uočava se da nedostaje jedan glas, odnosno poluglas i sada reč ORL prelazi u OR'L ili u OREL, u značenju Orao (Eagle). Grčka reč za ORLa - ὄρνις  (ORNIS),  koja ima i opšte značenje za sve ptice i identična je, s tim što je ovde L prešlo u N.

Iz ove analize može se napraviti zaključak, da su mitsku planinu ORBEL, u prošlosti a i pre Herodota, zvali OREL BEL ili OR'L BEL i da je ona bila stanište belog orla.
Na osnovu ove činjenice, da je belom orlu planina bila stanište, možemo grubo opisati planinu znajući osnovne karakteristike orla. Svi znamo da orao visoko leti, da ima vid koji je 8 puta veči od ljudskog, da je odličan čistač prirode, tako što se u najvećoj meri hrani uginulum životinjama, ali i barskim pticama i zmijama, kao i sitnim glodarima. Znači da voli da obitava na planinskim masivima bez guste vegetacije.Ove osnovne činjenice mogu grubo da nam pomognu pri opisu da je planina dovoljno visoka i da ima velika prostranstva pašnjaka, po kojima se stoka hrani, da u podnožju ima bare po kojima obitavaju barske ptice, a činjenica da savija gnezdo u krošnjama visokog drveća i na visokim stenama da ima udoline i klisure.

Da ima orlova na planini uverio sam se lično, kada sam pohodio planinu Orbel, a nisam ni znao da su je tako u prošlosti zvali sl.1.

Sl.1

Orbel je planinski masiv sa nepreglednim pašnjacima, a sa drugim planinama povezan je blagim prevojima, tako da se do jezera Prasias može stići a da se ne prelazi nijedna reka ili klisura Sl.2.

Sl.2

Udoline, bogate izvorima vode i klisure sa visokim liticama sigurno su stanište belih orlova Sl.3.

Sl.3

Od belih orlova izdvojio bih Beloglavog supa i Belu kanju , koji su skoro nestali sa ovog prostora, ali su već učinjeni neki napori da se stanje popravi.

Ako je u ovoj priči definiivno ustanovljeno poreklo imena ORBEL, u narednim pričama pokušaćemo da odredimo položaj i savremeno ime za planinu OREL BEL.