JEZERO PRASIAS – VLASINA (6)

U nastavku priče o Vlasini spomenuću, da su na Vlasini boravile znamenite ličnosti iz prošlosti. Sveti Sava je u više navrata boravio i prolazio preko Vlasine, Car Dušan je sa svojim vitezovima – plaćenicima  prošao ovuda kad se vodila bitka kod Velbužda , a i sultan Murat je 1413.g. prošao sa svojom vojskom iz Sofije preko Vranja kad je krenuo da osvoji Novo Brdo. 
Putopisac Benedikt Kuripešić u svom delu Putovanje kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju štampano 1531. pod naslovom: "Itinerarium, Wegrayss Kun.May.potschafft gen Constantinopel zu dem Turkischen Keiser Soleyman. Anno XXX-MDXXXI", opisuje ovaj prostor, pa tako su 5. i 43. strana posebno interesantne za ovu priču, a iz tog razloga su i date na uvid, kako bi potvrdile da je preko Vlasine i u starije vreme bio važan putni pravac.

Ferdinand, kralj Austrije, je 1530.g poslao diplomatsku misiju od 37 članova u Carigrad sa zadatkom da moćnog Sulejmana mole za mir, koja je 30. septembra stigla u Strezimirovci, preko Surdulice i planine Čemernik. Ovo poslanstvo, verovatno, zajedno sa turskom pratnjom, prošlo je putem, koji je vodio zapadnim delom tadašnjeg Vlasinskog Blata, o kome ništa ne kaže, ali zato napominje: " da su sat hoda preko vrlo visoke, duge i velike planine, zvane Čemernik ...", verovatno, prošli preko Crkvene mahale, Malog mosta, sela Klisura do konaka u s.Strezimirovci. Ovo putopisno delo je od značaja, jer nam otkriva, da je stanovništvo u vreme vladavine sultana Sulejmana, sačuvalo svoju veru, da su pri tome bogobojažljivi i da se čuvaju zla i greha, te da su im njive plodne i da raste svakovrsno žito.

Svrha pominjanja ovog putopisnog dela u ovoj priči, i putopisna dela drugih putopisaca, u pričama koje slede, ima za cilj da istakne da je prostor Vlasine u prošlosti imao mnogo veći značaj nego danas, da je bio značajna saobračajnica i raskrsnica puteva, centar vaskolike kulture, rasadnik obrazovanja i opismenjavanja nepismenog sveta, od same pojave ljudskog roda. Nije ni čudo, da je ovde najpoznatiji srpski prosvetitelj (p)RAStko Nemanjić, upijao znanje od bistrih i razgovorljivih seljaka, dobrih domaćina, veštih neimara i još boljih ratnika, uzeo ime od svog SAVAteca, jer je BEL bio vsja i SAV OTAC naš. Da bi razumeli i shvatili sebe, da ne bi lutali unaokolo, morali bi kao osnovu svega da znamo gde je početak, gde je početak naše prošlosti, jer stvorenje bez sećanja na prošlost ne može da iščekuje budućnost i zato, matematički rečeno treba da znamo naš koordinatni početak. U tu svrhu je od posebne važnosti Turska karta, ne znam za sada iz koje godine, sa natpisima koji su za sada nerazumljivi za mene, možda izrađena pre Kipertovih karata, jer je na njegovim kartama prostor Vlasine bio samo bela mrlja, nepoznat i "tabula RASa" za ostali svet. Turci su, što je bilo iznenađenje za mene, prikazali celu hidrografiju prostora Vlasinskog blata, sa svim rekama i većinu potoka, ali i jezerca, koja su ostala od nekad velikog jezera i dom ne samo bogatog biljnog i životinjskog sveta, već i čoveka, koji je obitavao od samog svog početka.

Sl.1

Obrada turske karte sa Sl.1, sa ciljem da se naglase hidrografija i putna mreža, a da se pri tome ne izgube korisne informacije, omogićila je da se uporednom analizom Sl. 2, postigne rezultat, koji dovodi do prikaza onog što su arapski kartografi u tom vremenu 

Sl.2

videli (pre više od 150 godina), a nama samo pogled na kartu sa Sl.3 na ovaj prostor i misaonim osećajem za  božanstveno lepim prostorom, nemarom ili namerom, izgradnjom brane na reci Vlasini uništen.

Sl.3 

Na osnovu opisa Vlasine, koji je Jovan Cvijić 1885. dao: 

„ Voda nagomilana u žmiravcima u depresiji Vlasinskog blata, kreće se podzemno, možda onako kao izdan. Prvi mlaz na površini ili matica, koja izgleda kao prosek kroz barsku vegetaciju javlja se između Stratorije i Dugog Dela, pa ga nestane u žmiravcima, da se opet prema Dugom delu pojavi. Zatim se sredinom i uz istočnu stranu Blata izdvaja matica, kao reka, koja je isprekidana sve do Malog mosta, odakle se zove Vlasina. Ona kroz Blato mirno teče gradeći bezbrojne zavojke razbijajući se često u rukavce, koji daju mrežast izgled i proširujući se bistrice.“,  i karte sa Sl.3, možemo zaključiti da su arapski topografi bili na ovom prostoru znatno ranije, možda i početkom 19. veka i da su mogli, bez obzira na močvarnu i blatnu površinu prostora da odrede maticu Vlasine, dok se kod Cvijića ona javlja kao prosek kroz barsku vegetaciju u delu između Stratorije i Dugog dela, a ispod Crkvene mahale skoro uz obalu izdvaja matica, kao reka, ali je pri tome isprekidana sve do Malog mosta, odakle se zove Vlasina. Međutim, sa Sl.3 možemo zaključiti da su arapski kartografi tačno odredili tok reke Vlasine i da matica Vlasine počinje blizu Stratorije, gde se Sokolovska (Saovica) reka i reka Murina ulivaju jedna u drugu. 

Ovakvo "odumiranje" jezera jeste rezultat promene klime, koja se je desila posle 1800.godine, jer se pouzdano zna da je unazad nekoliko stotina godina trajalo tzv. malo ledeno doba, a kao rezultat toga dovoljno vode u jezeru od viševekovnog i stalnog snega na okolnim planinama. Da je bilo tako, možemo se i uveriti ako analiziramo ime najviše planine Strešer, u Vardeničkom masivu, koji je i dobio ime po STREHI ( streji, tremu), pokrovu od snega, ili po podacima o veličini vodostaja na rekama, a i podatku da je Morava bila plovna do Trupala u to vreme. 

Ovakav izgled jezera, sa malim varijacijama, prikazan na karti sl.3 i Cvijićev opis Vlasine, nije se menjao od samog početka formiranja naselja do vremena izgradnje brane. Stanovnici jezera Prasias (Vlasine) bili su vešti graditelji, pa su izgradili sistem regulacije nivoa vode u jezeru i to tako što su  izgradili odvode viška vode preko tunela, koji su bili povezani sa rekom Vlasinom. Ovakav sistem regulacije nivoa vode bio je siguran sistem zaštite njihovih naselja, livada i putne mreže između njih, od potapanja vodom, ali i od najezde divljih plemena i zveri, koja su lutala u pradavna vremena. Da je to tako, potvrđuju događaji, koji su se desili nakon potapanja Vlasinskog blata, odmah nakon izgradnje brane, jer je na površinu isplivalo bezbroj tresetnih ostrva, a reka Vlasina, nešto nizvodno od brane, tekla je istim intenzitetom. Procenjena starost ovih ostrva koja plutaju, a predstavljaju jedinstven "prirodni" fenomen, je oko 5000 godina. 

Na kraju ove priče, koja je samo početak naredne, valja napomenuti iz napred navedenog, a i prethodnih priča, da su Prasinci, u praistorijsko vreme živeli u gradu na vodi i u skladu sa prirodom, i da su bili potpuno zaštićeni od svih neprijatelja, zala i nedaća, koja su u ta surova vremena mogla da ih snađu.

JEZERO PRASIAS – VLASINA (5)

U prethodnim pričama o jezeru Prasias otkrili smo prostor i savremeni naziv jezera. U ovim pričama, koje slede, biće učinjen pokušaj da se otkrije položaj naselja, koje je opisao Herodot, a u ovoj nameri od koristi biće oskudni podaci koji nam saopštavaju putopisci sredinom i krajem 19. veka kao i topografske karte iz tog perioda. Poseban doprinos ima turska karta iz tog perioda, koja daje podatke o hidrografiji jezera.

Na osnovu kazivanja Kanica iz knjige:  "Srbija. Zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka", može se rekonstruisati put kojim je prošao. On je 13. septembra 1889. godine iz najjužnijeg grada Kraljevine Srbije (Vranje) krenuo sa inžinjerima Rinerom i Bartošom, u pratnji vranjanskih pandura i leskovačkih žandara u putešestvije preko Vladičinog Hana i Surdulice na Vlasinu i dalje. Posle povećeg Bogdanovog imanja, stigao je do južne ivice Vlasinskog blata. Na visini od 1230mnm prešao je vrela (izvore) Jarčevog potoka i Ljute Bare i pri tome utvrdio da su ovi izvori topli i da imaju temperaturu do 10C. Napominje da je Sokolovski potok najveći i da napaja tri vodenice i da zajedno sa dva pomenuta potoka napajaju vodom ovu bogatu vodom močvaru, koja je nekad bilo jezero. Međutim, on je ovo jezero zatekao kao sasvim ravnu udolinu, iz kojeg su tada, nakon sušnog i vrelog leta seljaci bili zapošljeni oko izvlačenja sena i da je njihov godišnji prinos bio oko 1000 kola i da je video da se na dnu nekad starog jezera nalaze visoki plastovi sena, između kojih pasu volovi, ovce i koze. U opisu dalje navodi da je video, prema severu, pruge od vode, sa crvenim odsjajem od sunca, ovaj podatak i informacije da je prešao izvore Jarčevog potoka(11) i Ljute Bare (12) i da je video Sokolovski potok(15), koji napaja tri vodenice ukazuje da je išao obodom južnog dela Vlasine i da je krenuo od Hanova (1)(sadašnji naziv Promaja) preko Popove mahale (5) do graničnog prelaza na Golemim Bukvama (7). On navodi da je od Hanova (1) do graničnog prelaza na Golemim Bukvama prešao 7 Km uz samu granicu, čas penjući se, čas spustajući i da je stigao kasno u noć, gde su i prenoćili. 

Sl.1 Đeneralštabna karta Vlasine iz 1892. u razmeri 1:75000.

Tamnopplave strelice označavaju potoke i reke; svetloplave tačke - trag od Hanova do Goleme bukve; crvene- mahale; 1 – Hanovi, 2 – Jarčeva mahala; 3 – Simonova mahala; 4 – Bukova Glava; 5 – Popova mahala; 6 – Savinac; 7 – Skela; 8 – Goleme Bukve: 9 – Sokolova mahala; 

10 – Gospodin Han; 11 – Jarčev potok; 12 – Ljuta Bara; 13 – Beli  i Sever potok; 14 – Butešinid potok; 15 – Sokolovska reka

Na topografskoj karti sa Sl.1 prikazan je trag, kojim su prošli Kanic i njegovi saputnici, iz koje vidimo da su sa velikom verovatnoćom krenuli od Hanova (1), došli blizu Jarčeve mahale (2), gde su prošli istoimeni potok, koji izvire ispod Pandjinog Groba i nastavili iznad Simonove mahale (3) gde su prošli pored vrela Ljute bare i nastavili dalje uz samu granicu. Verovatno je, kako i sam kaže puno informacija o Vlasini dobio od bistrih i razgovorljivih seljaka, jer je prostor kojim je prolazio bio gusto naseljen. Put su nastavili dalje prema Bukovoj Glavi (4), i Popovoj mahali (5), a za nju Kanic kaže: da je velika i da je podeljena između dve Kneževine, a iz karte saznajemo da se ova mahala na drugoj strani zove Savinac (6). Do carinarnice na Golemim Bukvama (8), gde su i prenoćili, stigli su preko mahale Skela (7).

Sutradan je Kanic nastavio dalje svoje putešestvije prema mestu zvano Tri Buke, a koje je i bilo cilj njegovog puta. Njegova opsesija, cilj a možda i zadatak od onih koji su ga finansirali, da otkrije, prouči i zabeleži takozvane castele, našim rečima tvrđave, kojih je bilo dosta na našem prostoru, i na ovom putu do Vlasine i posle Vlasine, informiše nas da ih je obišao. Međutim, iz nekih razloga, nije ih detaljno opisao kao što je to uradio u nekim drugim delovima našeg prostora. Posebno nije ništa rekao o ovoj tvrđavi kod Tri Buke. O ovom lokalitetu osim informacije da se najveća  buka  poštuje kao „zavetina“, nema drugih i dosad nisam našao u njegovim delima.

Kanic je pre nego što je krenuo dalje prema Trima bukvama, izradio istorijsku skicu, koja kazuje mnogo o prostoru i vremenu iz kojeg je došla. Tako u prvom planu, ispod jarbola sa srpskom zastavom je pisareva kuća, do nje sa dva ođaka kasarna za pandure, a odmah iza nje mehana, dok je preko puta  bugarska carinarnica. Planine na horizontu, za sada nije moguće tačno odrediti, ali na osnovu položaja bugarske carinarnice, ulaznih vrata na zgradama i puta koji prolazi pored njih, da su to vrhovi Milevske planine, koja se nalaze jugoistočno od graničnog prelaza.

Sl.2. Kanic daje opis svoje skice: "Moja skica će pomoći čitaocu da stvori sliku o ovom 1327 m visokom graničnom prelazu na Golemim bukvama. Desno u prvom planu vidi se pored srpskog jarbola sa zastavom pisareva kućica, do nje kasarna za pandure, iza ove krov pomenute mehane i, na drugoj strani puta, levo, bugarska carinarnica."

Valja primetiti da su krovovi zgrada na srpskoj strani pokriveni slamom, dok su kroviovi na bugarskoj ćeremidama. Kuće na srpskoj strani, po mojoj proceni, izrađene su tradicinalno po sistemu pletara omazane ilovačom, dok su na bugarskoj strani ozidane kamenom, premazane ilovačom i okrećene u belo. 

Granični promet između dve kneževine je bio slab, što se vidi i na skici (volovska kola na putu za Kneževinu Bugarsku). Međutim, Kanic je bio ažuran tako da je sve proverio kod pisara, pa nam iz tog vremena stižu ovakve informacije: da se u Bugarsku izvozi: 4000 Kg užarske robe, 10 000 bruseva iz Kopašnice, 200 vodeničnih kamenova iz Darkovca, 150 000 Kg voća (uglavnom krušaka) iz Kunova, 100 000 Kg sena sa Vlasine i pedesetak konja, a da se pre uvođenja izvozne carine od 1 dinar po litru izvozila znatna količina vina, dok se u Srbiju iz Bugarske uvozi skromna količina vune oko 500Kg i veća količina gajtana. Dalje navodi da se zbog visoke uvozne carine za duvan, koju je uvela srpska vlada, u oblast Vrle mnogo krijumčari duvan.

Kanic je do tvrđave kod Tri Buke, otišao sa nekim seljakom preko Caričinog kladenaca, livade Taraije i prošao Vlasinsko blato stazama, koje je samo taj seljak znao, a koje su pri tome bile za njegovo iznenađenje suve, pri čemu je konstatovao da je jezero, odnosno bogata vodom močvara vrvela od čaplji, droplji i nekih krupnih vrabaca.

Nakon ovog obilaska, Kanic je preko Malog mosta, koji je srušen u novije vreme izgradnjom brane, verovatno posetio i Crkvenu mahalu, koja je južnije od njega, jer navodi da je imala crkvu obnovljenu 1838. na temeljima nekad starog manastira. Put od Crkvene mahale nastavio je dalje prema selu Crna Trava preko Teskove mahale i Popove čuke.

Da bi rekonstrukcija puta kojim se je Kanic kretao od Hanova do Crkvene mahale bila potpuna od značaja su topografske karte Vlasine pre potapanja Vlasinskog blata. 

Sl.3 . Prikaz i postupak za određivanje lokacije Malog mosta

Za ovu svrhu korišćene su: Turska topografska karta  za prostor Vlasine i šire iz ne znam kog vremena, Đeneralštabna karta Vlasine iz 1892. u razmeri 1:75 000 i Topografska karta JNA iz 1973 u razmeri 1:25 000. Uporednom analizom Sl.3 određena je tačna lokacija Malog Mosta, koga više nema Sl.4, a koji je bio od značaja, jer je u prošlosti bio  putni pravac za Carigrad.

Sl.4. Lokacija Malog mosta

Kanicova staza sa Sl.1 za današnje prilike nije od koristi, ona je od značaja, jer daje podatke-nazive naselja i potoka, koji su i verovatno njegovom zaslugom i unešeni u Đeneralštabnoj karti iz 1892, uporede sa topografskom kartom iz 1973. dolazi do nekih neslaganja, što je pre svega rezultat nekoliko faktora, među kojima i migracioni proces koji se desio posle 1878. g., kada su ovi krajevi oslobođeni od Turaka, promena granice 1920. kada je Bugarska na ime ratne oštete u Prvom Svetskom ratu morala da se odrekne prostora poznat kao Kraište, tako da su mnogi toponimi izgubili na značaju, napr. granični prelaz na Golemim Bukvama, a u novije vreme izgradnjom zemljane brane na reci Vlasini, nazivi mnogih livada. Neslaganje je posebno kod hidronima, nepostojanje naziva u jednoj karti može se pronaći u drugoj, a promena naziva može biti i kao rezultat promene klime, tako da ono što je bilo ranije reka sada može biti potok. Zbog ovih razloga, a da bi Kanicova staza po kojom se je kretao davne 1893, bila verodostojna, treba na osnovu topografskih karata JNA iz 1973. rekonstrisati trag i u realnim uslovima proveriti.

Kanicov put rekonstruisan na osnovu njegove priče i topografske karte sa sl.1 , na detaljima sa topografske karte iz 1973 dat je na Sl.5, Sl.6 i Sl.7.

Sl.5 Kanicova staza – svetloplava boja; crvena boja – naselja i vrhovi; tamnoplava – hidronimi; 

1 – Promaja; 2 – Jarčeva mahala; 3 – Rovine; 4 – Šundina; 5 –Pavlova mah.; 6 – Dimina mah; 

7 – Božilove rovine; 8 – prevoj Stara Granica; 9 – Bukova Glava; 10  - Simonova mah.;

 11 - Krajin rid; 16 – Jarčev potok; 17 – Simonov potok; 18 – Milovanovski potok; 

21 - Bogdanova mahala

Znači, Kanic je sa svojom pratnjom od Promaje (1), koja se je ranije zvala Hanovi, krenuo preko Čubrinog rida 1333mnv do Rovine(3) 1384mnv, pri tome je zaobišao Jarčevu Mahalu (2) i nastavio prema Šundinoj mahali (4) 1267mnv i navodi da je na 1230 mnv prešao vrela Jarčevog potoka (16)  i Ljute Bare, koja se sada zove Simonov potok(17) koji protiče preko Simonove mahale, nastavio put preko Markove(5), Pavlove(6) i Dimine mahale(7) do kote Božilove Rovine (8), gde je skrenuo na sevoroistok i preko prevoja Stara Granica (9) na sever i sa zapadne strane prošao Bukovu Glavu (10) do mahale Savinac. 

Sl.6 Kanicova staza – svetloplava boja; crvena boja – naselja i vrhovi; tamnoplava – hidronimi;

9 – Bukova Glava; 12 – Savina mahala; 13 – Skela mahala; 14 – bez naziva (Goleme Bukve); 

15 – Dumtuk; 19 – Saovica; 20 – Murina reka

Put posle Bukove glave (9) vodi do nekadašnje Popove mahale (12), koja je tada bila podeljena a sad se zove Savina, vijuga vododelnicom pritoka Nišave i Strume i preko mahale Skela (13), čudnog naziva za ovaj prostor, dolazi ispod uzvišenja Dumtuk (15), gde je nekad bila verovatno carinarnica na Golemim Bukvama (14).

Sl.7 Kanicova staza – svetloplava boja; crvena boja – naselja i vrhovi; tamnoplava – hidronimi; 

15 - Dumtuk; 21 - Belanova mahala; 22 - livada Taraija; 23 - Caričin kladenac; 24 - Beli kamen (Tri Buke); 25 - Pisani kamen; 26 - Vlasina Rid

Kanic je nastavio svoje putešestvije prema mestu zvano Tri Buke, neposredno ispod brda BELi Kamen(24), a koje je i verovatno bilo cilj njegovog puta. Njegova opsesija, cilj a možda i zadatak od onih koji su ga finansirali, da otkrije, prouči i zabeleži takozvane castele, našim rečima tvrđave , kojih je bilo dosta na našem prostoru, i na ovom putu do Vlasine i posle Vlasine  informiše nas da ih je posetio. Posebno nije ništa rekao o ovoj tvrđavi kod Tri Buke. O ovom lokalitetu osim informacije da se najveća  buka  poštuje kao „zavetina“, nema drugih i dosad nisam našao u njegovim delima. Vlasina u tom delu od carnarnice do lokaliteta bila je besputna i zato su unajmili veštog vodiča, koji ih je preko Caričinog kladenca, livade Taraija i stazama preko bogate vodom močvare doveo do lokaliteta. Kanicovo iznenađenje je bilo da su staze preko močvare bile skoro suve i da je bogata vodom močvara vrvela od droplji i nekih krupnih vrabaca, a tom prilikom je od vodiča-seljaka čuo legendu o Vodenom biku, koju je zabeležio i sačuvao od nezaborava.

U ovoj priči izvršena je kompletna analiza puta od Hanova do Crkvene mahale, i ona daje samo jednu kockicu za razumevanje prostora u kome su živeli BEL i ONIA. Tragove njihovog boravka i boravljenja, sačuvani su i danas a i u vreme Kanicovog boravka na Vlasini. Toponimi BELi Kamen(24), BELANova mahala(21), manastir u selu PALja ali i livada prasTARAija, ukazuju da su u prastaro vreme ovde boravili BEL i ONIA. Posebno je interesantan toponim Gospodin Han(10) na Sl. 1, koji daje objašnjenje i značenje reči HAN, AN ili KAN u smislu GOSPODIN ili GOSPOD ili GOSPODAR, tako da su ANOVI, HANOVI ili ANIŠTA mesta gde borave GOSPODa, pa otud u zavisnosti od vremena nazivi BELAN, BALAN i PALAN, ali ne samo i to već i BALKAN i sve naše PALANKE u prostoru gde je jedini gospod (AN) bio BEL. 

Ova analiza prostora gde je prošao Kanic i analiza koja će uslediti u priči o hidrografiji Vlasine treba da da sliku jezera Prasias iz vremena kad je Herodot pisao Istoriju. Tako svi potoci i reke sa Sl.1, pritoke Vlasine, pobrojane suprotno od smera kretanja kazaljke na satu od Malog Mosta do Malog Mosta su: Vučina dolina, Crkvena reka, Sokolovska reka, Jarčev potok, Ljuta bara, Bez imena potok(1), Beli Kamen potok, Sever potok, Butešnid potok, Bez imena reka (2), Malijin potok, Bez imena potok(3), Bez imena potok (4), a to isto sa Sl.5, Sl.6 i Sl.7 su : Manojlovica, Jančin potok i Stevanovski, Saovica(19), Jarčev potok(16), Simeonova reka(17), Milovanska reka(18), Bezimeni potok (1), Bezimeni potok (2), Bez imeni potok (3), Bez imeni potok (4), Bez imena dolina (5), Bez imena dolina (6), Murina Reka (20), Bez imena dolina (7), Bez imena dolina (8), Caričin potok (23), Pojište potok, Bobina reka, Kurjačka reka ulivaju se u reku Vlasinu i zajedno sa brojnim močvarama, blatima, izvorima i jezerima kod ostrva Stratorija i kod Malog Mosta predstavljaju jedinstven hidrografski sistem Prasinskog jezera.

I na kraju ove priče pogledom na istočni deo Vlasinskog jezera, da vidimo gde je slavni naučnik i putopisac Feliks Kanic davne 1889. boravio i sačuvao za nezaborav informacije ispričane u ovoj priči.